Istorija biljke Aloe Vera

Aloe Barbadensis miller poznata kao Aloe Vera

Pre više od četiri hiljada godina biljka Aloe Vera se koristila u kozmetičke i terapeutske svrhe.

U drugoj polovini dvadesetog veka su se ponovo otkrivale njene osobine i primenjivala se na koži i kosi, a kasnije je imala i unutrašnju primenu.

Aloe vera ima sedeće osobine

hidrantne
obnavljajuće
regeneratorske (za kožu)
skuplja organska tkiva
zaceljujuće
uravnotežuje hp
prečišćava

Aloe veoma lako prodire do najdubljih slojeva kože, dopirući do kapilarnog sistema krvotoka kože pomažući čišćenju zidova od nečistoća, holesterola, ostavljajći krvne sudove čiste kako bi crvena krvna zrnca obavljala svoju hranljivu funkciju i služi za to da prodire do najtananijih slojeva kože i deluje na njih svojim terapeutskim dejstvom.

Za unutrašnju upotrebu treba imati u vidu da Aloe Vera čisti ne samo digestivni trakt tako što će onemogućiti loše varenje, višak kiseline, proliv, čireve, hemoroide, već i ostale sisteme u organizmu (muskulaturni, koštani, cirkulatorni, respiratorni i nervni), rukovodeći se hipokratskim principom koji glasi: zdrav probavni sistem - zdravo telo. Bolesni probavni (digestivni) sistem - bolesno telo.

Biljka je vrsta koja ima izgled agave i od davnih vremena se koristi. JOš u XVI veku Indijanci su je koristili za lečenje preloma kostiju, crvenog vetra, otvorenih rana, astme i intestinalne paralize. Natopljeni list u vidu oblog često je korišćen za saniranje modrica i lakih povreda (rana). Gorka smola, asibar ili aloe, ili koncentrat soka iz mesnatog lista, se aplicira pečen i bez epidermisa na otvorene rane i nagnječenja. Osim toga, zbog svog gorkog ukusa podobna je za odvikavanje deteta od dojenja i idealna je kao sapun ili tonik za kosu, te utiče na rast kose. Takođe se primenjuje na opekotine od sunca ili akne, tako što se iscedi sok sveže sečene biljke i pije na prazan stomak.

Biljka koja je niskog rasta i malobrojnih mesnatih listova, iskrivljena na vrhu ima trnovite ivice; cvetovi su brojni i vise prema dole. Habitat joj je toplo, polutoplo, polusuvo, suvo i umereno podneblje. Gaji se i u saksijama.

Od postojanja čovečanstva postoji i ova biljka. Kinezi su bili prvi koji su koristili aloe, a u starom Egiptu biljka je bila poznata kao biljka besmrtnosti, te su je u vidu poklona donosili i ostavljali podanici u grobnice faraona. Zapisano je da je Aleksandar Veliki osvojio ostrvo Sokotora na jugu Jemena jer su tamo gajene velike količine aloe koje su služile za lečenje rana i bolesti njegovih vojnika tokom njegovih pohoda. Kleopatra je, takože, svakodnevno koristila aloe u svojoj svakodnevnoj nezi.

Već i u I. veku n.e. Dioskorid opisuje ovu biljku u svom grčkom herbarijumu kao veoma lekovitu i korisnu za kozmetiku.

Postoje istorijska dokumenta Rimljana, Grka, indusa, Arapa i drugih naroda koje žive u toplim podnebljima koji takođe komentarišu njene kozmetička i lekovita svojstva.

Španski franjevci su ovu biljku odneli su našeg kontinenta u Ameriku, najverovatnije na ostrvo Barbados, odakle i potiče njen naučni naziv ALOE BARBADENSIS.

U Španiji, na obalama Mediterana, Aloe je bila ključni sastojak svih preparata popularne medicine, sve dok je moderna farmaceutska industrija nije potisnula zajeno sa mnogim drugim medicinskim (lekovitim) travama.

Tokom Drugog svetskog rata ponovo je otkrivena njena terapeutska vrednost. Opekotine nastale kao posledice atomskih eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju brže su se izlečile sa aloe, a u mnogim slučajevima nije bilo nikakvih tragova niti ožiljaka posle.

U današnje vreme njene osobine se ispituju klinički i sve je vaše naučnika zainteresovano za njenu lekovitu vrednost i primenu.

NASA je koristi jer absorbuje 90% toksičnih materija iz: PVC, staklenog vlakna, lakova, boja, ozračenja iz kompjutera, televizora i drugih elektronskih aparata.

Takođe se veruje da Aloe Vera donosi sreću, te se mnogo koristi u šamanskim ritualima zbog svojih energetskih osobina i verovanja da pročišćuju dušu.

Aloe Vera pripada podvrsti Asfodelo idees koja ima preko 200 različitih vrsta. Poreklom je iz istočne i južne Afrike.



Raste u visini od 2 i 3 metra, a retko dostiže visinu i do 6 metara. Sve vrste aloe su drvenastih stabljika, sa veoma velikim i mesnatim listovima u obliku ruže i trnjem na krajevima i sitnijim trnjem na marginama. Cvet je u obliku tube, jer šest cvetovima koji čine sastavni deo jedne celine stvaraju cvetni isprepleteni žbun koji stoji uspravno, a ponekad je i iskrivljen. Cvetovi su uglavnom crvenkaste, narandžaste ili žućkaste boje. Prašnika takođe ima šest i duž celog cveta. Plod je kapsula inkonzistentnih zidova.

U medicini se koristi sok iz njenih listova, u vidu smese tamne boje, veoma gorkog ukusa, naziva se asibar. Uglavnom se dobija tako što se dozvoli curenje tečnosti (likvora) i naziva se asibar. Uglavnom se dobija tako što se dozvoli curenje tečnosti (likvora) iz listova koji su poprečno isečeni. Upravo iz tih preseka se cedi tečnost u posebno postvljenim posudama. Dobijena tečnost (sok) se ostavlja da odstoji kako bi se zgusnula i to uz pomoć sunčeve toplote ili veštačkim putem.

U zavisnosti od načina sušenja, asibar poprima boje koje će varirati od crvenkasto braon do crne, i to u obliku grudva sličnih suvom blatu. Listovi čiji se sok koristi, su mesnati, oko 50cm dugački i 10 do 20cm široki, a oko 5cm debljine. Kad se zaseku, ispuštaju vodenastu tečnost veoma gorkog ukusa, koja se nalazi u ćelijama koje luče u šupljikavom predelu biljke. Pošto je ćelijski zid veoma tanak, sok veoma lako teče. Listove treba seći tako da se sok može sakupiti u odgovarajućoj posudi. Nakon toga, tečnost treba kondenzovati kuvanjem ili kuvanjem na pari. Nakon odvajanja pene, tečnost se presipa u drugi sud, gde će postići čvrsto stanje. U takvom obliku se plasira na tržište i naknadno prerađuje u druge galenske forme (kapi, pilule, supozitorije, gelove, itd). Retko se koristi čista aloe.