Lakoća oblikovanja telesnog, čulnog i misaonog

U režiji sopstvenog preobražaja: lakoća oblikovanja telesnog, čulnog i misaonog

Nedavni pronalasci u kognitivnoj nauci i kognitivnoj neuronauci otvorili su nove mogućnosti za ljudski napredak. Od centralnog značaja u ovom radu je ideja o novom interfejsu čovek-mašina (human-machine interface) (uopšte) i novom interfejsu mozak-mašina (brain-machine interface) (konkretno). Uprkos sve većem isticanju ovakvih ideja, sama ideja o takvom interfejsu još uvek je iznenađujuće nedovoljno istražena. Naročito pojam o unapređenju čoveka ukazuje na sliku otelovljenog činioca (agenta) koji razmišlja, kao bukvalno produženog ili uvećanog, a ne konzervativnu sliku standardnog (neunapređenog) činioca koji koristi sredstva putem nekog novog interfejsa. U radu se istražuje ova razlika, uz pokušaj da se izlože neki od uslova pod kojima je radikalnije razmišljanje (postavljanje novih integrisanih činilaca ili sistemskih celina) opravdano. Navedeni su empirijski dokazi koji ukazuju da je radikalni rezultat blizu. Osnovni razlog tome je manje u vezi sa napretkom u nauci (mada to značajno pomaže) a bliži je našoj urođenoj plastičnosti. Rad pokušava da pokaže da su ljudi biološki okrenuti doslovnim (i ponovnim) epizodama senzornog kalibrisanja, telesne konfiguracije i mentalne ekstenzije. Taj potencijal za doslovnu i ponovljenu rekonfiguraciju je oznaka za ono što se u radu naziva “duboko urođenom sposobnošću“, nasuprot mnogobrojnim slabijim (manje interesantnim sa filozofske i naučne strane) razumevanjima prirode i značaja otelovljenja za um i čoveka. Rad se zavrava povezivanjem slike otelovljenja sa određenim pitanjima (i strahovima) koji se tiču spajanja tehnologija u cilju poboljšanja ljudskih sposobnosti.

Uvod: Trenutak istine

U kratkom članku pod nazivom „Fear and Loathing on the Human-Machine Frontier“, objavljenom maja 2004. godine u časopisu WIRED pisac naučne fantastike Brus Sterling govori o sve poznatijem problemu. Nakon upozorenja na neizbežne opasnosti „uvećanja mozga“, dodaje:
Druga problematična granica je fizičko, nasuprot mentalnom, uvećanju. U Japanu raste broj starih ljudi a smanjuje se broj ljudi koji bi o njima mogli da brinu. Zbog toga japanska robotika … predviđa hodajuća kolica i pokretne ruke.
Ali kada je u pitanju interfejs, nailazi se na etički pakao. Periferne komponente mogu da budu veoma pametni uređaji … ali procesor (CPU) je ljudsko biće: staro, slabo, ranjivo, žalosno ograničeno, verovatno senilno.

Ovaj strah je ukorenjen u fundamentalno pogrešno shvaćenoj viziji čovečanstva. Viziji koja nas opisuje kao „zaključane/konačne činioce“ – kao bića čiji su umovi i fizičke sposobnosti konačne veličine, prikladne (u najboljem slučaju) samo za podršku i potporu od strane najbolje tehnologije. Nasuprot ovom mišljenju (Klark, 1997, 2003), smatram da su ljudski um i telo suštinski otvoreni za duboko i transformativno restruktuiranje u kome nova oprema (fizička i „mentalna“) mogu doslovno da se inkorporiraju u sisteme mišljenja i delovanja koje identifikujemo kao um i pojedinac. Ovu temu obrađujem nadalje sa posebnom pažnjom na sam pojam interfejsa čovek-mašina.

Treba da se počne od onog što je poznato. Opažanje i pokret su tačke u kojima se susreću otelovljeno delovanje (embodied agency) i širi kontekst sveta koji se prostire van fizičkih granica čoveka. Tipično ljudsko biće, oko 2004. godine, oseća se kao ograničeni fizički entitet koji je u kontaktu sa svetom putem velikog broja senzornih kanala, koji uključuju dodir, vid, miris i sluh. Međutim, jasno je da upotreba običnog oruđa može da dovede do promena u lokalnom doživljaju otelovljenja. Ako uzmemo štap, imamo osećaj da dodirujemo svet jednim krajem štapa, a ne (uglavnom) da dodirujemo štap rukom. Smatra se da je štap na neki način inkorporisan a sveukupni efekat izgleda kao oživljavanje celokupnog novog kola činilac-svet a ne jednostavna upotreba štapa kao pomoćnog sredstva ili oruđa.

U ovakvim slučajevima izgleda kao da su u igri dva interfejsa: mesto na kome se susreću štap i ruka i mesto gde se produženi sistem „biološki činilac – štap“ susreće sa ostatkom sveta. Kada čitamo o novim oblicima interfejsa čovek-mašina iznova nailazimo na slični dualitet i tenziju koja ga prati. Ono što ovakave vrste interfejsa čini odgovarajućim mehanizmom za ljudsko unapređenje je upravo njihova potencijalna uloga u stvaranju potpuno novih kola činilac-svet. Ali sve dok uspeva u ovom zadatku, novi interfejs činilac-sredstvo se gubi iz vida, a odgovarajuća slika je slika proširenog ili poboljšanog činoca koji se suprotstavlja svetu.

U drugom i trećem delu objasniću ukratko pojam interfejsa a zatim ću predstaviti nekoliko primera u kojima su nove sistematske celine stvorene različitim oblicima tehnološke intervencije. U četvrtom delu postavlja se pitanje pod kojim uslovima je prikladno da se govori o unapređenim činiocima za razliku od neunapređenih činilaca sa novim potporama. Ovim pokušavam da dokažem da je problem mnogo veći od načina govora i da postoje važne naučne i filozofske razlike između ova dva slučaja. Zatim (peti deo), diskusija se prelazi od telesnog na mentalno uvećanje (augmentaciju) čime pokušavam da ukažem na ono što treba da se uradi kako bi se konkretizovala ova ideja o unapređenom ljudskom mentalitetu. Diskusija se nastavlja (šesti deo) razvijanjem pojma „duboko otelovljeni agent (činilac)“ koji bi označio filozofski i naučni značaj našeg potencijala za ponovljene i doslovne epizode samo-rekonfiguracije. Članak na kraju postavlja vezu između dubokog otelovljenja i nekih pitanja (i strahova) koji se tiču spajanja tehnologija u cilju unapređenja ljudskog funkcionisanja.


Šta obuhvata interfejs

Haugeland (1998) delom predstavlja produžetak filozofske meditacije o samoj ideji interfejsa. Cilj je da se otkriju osnovni principi „razdvajanja sistema na pojedinačne podsisteme u skladu sa opštim pravilima“ (str. 211). Prema Haugelandu, pojmovi „sastavni deo (komponenta)“, „sistem“ i „interfejs“ su međusobno definisani i definišu jedni druge. Komponente su delovi celine koji deluju putem interfejsa. Sistemi su „relativno nezavisni i sadržajni skupovi komponenti koje deluju putem interfejsa. A interfejs predstavlja interaktivni „kontakt“ između komponenti u kome su relevantne interakcije dobro definisane, pouzdane i relativno jednostavne“ (str. 213).

Po mom mišljenju, Haugeland je u pravu što ukazuje na prirodu interakcija kao ključnu u lociranju interfejsa. Interfejs može da se uoči onde gde postoji strogo kontrolisana, često namerno stvorena tačka kontakta između dva ili više delova koji mogu nezavisno da se podešavaju ili zamenjuju. Međutim, insistiranje da je protok kroz interfejs jednostavan se ne čini ispravnim. Izgleda da se ovde smatra da pravi interfejs postoji samo na mestu gde možemo da nađemo energetska ili informaciona suženja (bottleneck), kao da je interfejs uzani kanal koji proizvoji ono što Haugeland opisuje kao „niskopropusno“ uparivanje. Ovo je važno za Haugelandove argumente jer namerava da pokaže (osvrćući se uopšteno na Gibsonovu karakterizaciju opažanja (Gibson, 1979) da ljudsko opažanje obično daje oblike uparivanja agent-okolina koji obavljaju razne zadatke i visokopropusni su, čime zastupa mišljenje da pravi interfejs ne razdvaja agenta (činioca) od sveta. Naprotiv, smatra se da postoji „bliska isprepletanost uma, tela i sveta“ (Haugeland, 1998, str. 224).

Gibsonov stav je koristan jer ukazuje na dva odvojena načina razumevanja našeg biološkog sistema čula. Prema standardnom, (ne-Gibsonovom konceptu), senzorni interfejs je tačka informacione transdukcije. To je tačka u kojoj obilni energetski unos (npr. vuzuelni unos) mora na neki način da se transformiše u pojedinačne unutrašnje akcione reprezentacije. To je pojam senzornog interfejsa u vidu fiksiranog zastora između agenta i sveta.

Postoje i drugi načini posmatranja (bar nekih oblika) opažanja koji mogu da se objasne jednostavnim primerom. Zamislite da trečite za lopticom u bejzbolu. Ako percepciji damo standardnu ulogu, može da se pretpostavi da je zadatak vizuelnog sistema da pretvori informaciju o trenutnoj poziciji loptice kako bi sistem razuma projektovao njenu buduću putanju. Međutim, izgleda da priroda ima bolje i efikasnije rešenje: da jednostavno trčimo da putanja loptice deluje pravo u odnosu na vizuelnu pozadinu (McBeath, Shaffer, & Kaiser, 1995). Ovo rešenje koristi moćnu nepromenljivu u optičkom polju kojom su se bavili Li i Rediš (Lee, Reddish, 1981). Ali što je za naše potrebe važnije, ono naglašava (Maturana, 1980) potpuno drugačiju ulogu percepcijskog uparivanja. Umesto da se koristi opažanje kao način unosa informacija, kroz vizuelno suženje, kako bi sistem razuma „odbacio svet“ i rešio problem potpuno interno, senzor se koristi kao otvoreni vod kojim se omogućava da veličine iz okruženja imaju konstantni uticaj na ponašanje. Opažanje je ovde označeno kao otvor kanala, a ponašanje celog sistema se uspešno javlja kada se aktivnost u ovom kanalu održava u odgovarajućem opsegu. Time se stvara neka vrsta novog kola agent – svet sa specifičnim zadacima.2
Kao što je Rendal Bir nedavno naglasio,

Fokus se pomera od tačnog predstavljanja okruženja ka stalnom upajanju tog okruženja sa telom kako bi se stabilizovali obrasci koordinisanog ponašanja koji mogu da se prilagode agentu (u štampi, ms. str. 13).

Ova promena perspektive o tome šta (obično) podrazumeva opažanje će biti važna kasnije kada bude reči o novim opažajnim kanalima i njihovom potencijalnom uticaju na ograničenja ljudskih agenata.

Iako se slažem sa Haugelandom da se opažanje obično najbolje razume na ovaj način, njegov zaključak da nijedan pravi interfejs ne povezuje agent sa svetom se čini preuranjenim. Haugeland smatra da ove vrste rešenja u vidu „otvorenih kanala“ uključuju „blisko uparene visoko propusne interakcije“ (Haugeland, 1998, str. 223) i da su zbog toga štetna po samu ideju interfejsa agent – svet.3 Ali čini se intuitivnim da može da postoji pravi interfejs koji podržava izuzetno visoko propustljive oblike uparivanja.

Uzmite u obzir, na primer, veći broj kompjutera koji su umreženi veoma brzim i veoma visoko propustljivim „grid tehnologijama.“4 Nema sumnje da smo ovde suočeni sa mrežom zasebnih mašina koje su spojene u međusobnoj komunikaciji. Isto tako, uviđamo i to da aktivna mreža ponekad može da funcioniše kao objedinjeni izvor (resurs). Međutim, ovaj izvor i dalje vidimo kao mrežu pojedinačnih uređaja koji su spojeni putem interfejsa. A to činimo, ne zato što je tačka kontakta između mašine i rešetke uska (i nije), već zato što za svaku povezanu mašinu postoje dobro definisane tačke potencijalnog odvajanja i ponovnog spajanja. Interfejs uočavamo u tačkama gde jedna mašina može lako da se odvoji a umesto nje pripoji druga, čime se prvoj mašini omogućava da se pripoji drugoj mreži ili da funkcioniše samostalno. Moj zaključak je da interfejs predstavlja tačku kontakta između dva elementa u kojoj je izvršna interakcija pouzdana i dobro definisana. Ali nije neophodno da ovaj intefejs bude suženje niske propustljivosti.


Nove sistematske celine

Biološki sistemi, od zmijuljica do primata, pokazuju izvanrednu moć telesne i senzorne prilagodljivosti.5 Australijski umetnik Stelark rutinski koristi „treću ruku“, mehanički pokretač kojeg Stelark kontroliše mozgom slanjem komandi mišićima u nogama i abdomenu.6 Aktivnost na ovim mestima kontroliše se elektrodama koje prenose signale (preko kompjutera) do veštačke ruke. Nakon nekoliko godina vežanja i izvođenja, Stelark kaže da ima osećaj kao da jedostavno zahteva, odnosno naređuje trećoj ruci da se pokrene. Ona je postala ono što filozofi nazivaju „transparentnom opremom“, nešto čime Stelark (agent) može da utiče na svet a da najpre ne zahteva tu radnju na nečem drugom. U tom smislu, ruka funkcioniše kao i njegovi biološki udovi, ispunjava ciljeve kao da nije (u principu) i sama objekat svesne misli ili kontrole.

Skorašnji eksperimenti su otkrili više informacija o vrstama mehanizama koji su ovde u upotrebi. Dobro poznati primer je rad Migela Nikolelisa i njegovih kolega sa interfejsom mozak – mašina koji omogućava makaki majmunu da mislima pokreće robotsku ruku. U najnovijoj verziji ovog rada, Karmena i saradnici (2003) usadili su 320 elektroda u frontalni i parijetalni režanj majmuna. Elektrode su omogućile kompjuteru da snima neurološku aktivnost koja se odvija kroz višestruke kortikalne spojeve dok majmun uči da koristi džojstik kojim pokreće kursor na ekranu i zatim dobija nagradu. Kao i u prethodnom radu, kompjuter izvlači obrasce neurološke aktivnosti svojstvene različitim pokretima (uključujući upravljanje i hvatanje).

Zatim se džojstik isključuje. Ali majmun je i dalje u stanju da koristi svoju neurološku aktivnost da direktno kontroliše kursor da bi dobio nagradu, i uči da to i radi. Na kraju (a to je novi element u radu), ove komande se preusmeravaju na robotsku ruku čiji se pokreti prevode u pokrete kursora na ekranu (uključujući i ekvivalent snažnom stisku). Ovim je petlja zatvorena. Umesto što majmun samo pomera nevidljivu robotsku ruku mislima, pokreti sada daju vizuelnu informaciju u vidu kretanja kursora na ekranu.

Kada je robotska ruka uključena u kontrolnu petlju, majmun je pokazao značajnu degradaciju u ponašanju. Bila su potrebna puna dva dana vežbanja kako bi se ponovo uspostavila kontrola mislima nad kursorom na ekranu. Razlog tome je što je mozak majmuna sada morao da nauči da deluje u okviru mehaničko – vremenske „frikcije“ stvorene novom fizičkom opremom: da uključi mehaničke i dinamičke osobine robotske ruke i vremenska kašnjenja (koja su bila značajna, u opsegu od 60 – 90 milisekundi) izazvana umetanjem pokreta ruke između nervne komande i efekta na ekranu. Kada se dostigne potpuno umeće, razumljiva je pretpostavka da su osobine (još uvek nevidljive) udaljene ruke inkorporisane u svesnost o telu majmuna. Kao potpora tome, ispitivači su uspeli da pronađu stvarne dugoročne fiziološke promene u profilima odgovora fronto – parijetalnih neurona nakon upotrebe interfejsa mozak – mašina, što ih je navelo da zaključe sledeće:

dinamika robotske ruke (koja se ogleda u pokretima kursora) postala je inkorporisana u višestruke kortikalne reprezentacije … smatramo da se postepena promena u ponašanju … javlja kao posledica plastične reorganizacije čiji je osnovni ishod asimilacija dinamike veštačkog pokretača sa fiziološkim osobinama fronto – parijetalnih neurona (Carmena et al., 2003, str. 205).

Stvorenja koja su sposobna za ovakvu vrstu duboke inkorporacije novih telesnih (a kao što ćemo videti i senzornih i kognitivnih) struktura predstavljaju primer onoga što ću nazvati (u delu 4) „duboko otelovljeni agenti“. Takvi agenti su u mogućnosti da stalno postavljaju i menjaju granicu između agenta i sveta.

Iako je naša sposobnost za takve promene (po mom mišljenju) veoma potcenjena, ne treba da nas iznenađuje ako imamo u vidu biološki rast i promene tela. Dete treba „samo-istraživanjem“ da nauči koje neurološke komande izazivaju određene telesne promene, a zatim da ih uvežba dok ne postigne sposobnost da izdaje komande bez svesnog naprezanja. Ovaj proces je nazvan (Meltzof i Mur, 1997) „telesno brbljanje“ (body babbling) i traje dok dečje telo ne postane „transparentna oprema“. S obzirom na to da se rast tela i promene nastavljaju, ne treba da se zaustavimo na jednoj određenoj konfiguraciji i uzmemo je kao konačnu, već treba da se razviju plastični nervni resursi i tekući režim posmatranja i podešavanja (kalibracija) (za odličnu diskusiju, pogledajte Ramačandran i Blejksli, 1998).

Drugu grupu primera kalibracije i promena čini plastičnost do koje se došlo u okviru senzorne supstitucije. Pioniri na ovom polju bili su Pol Bachy-y-Rita i kolege tokom 60-ih i 70-ih. Najraniji sistemi te vrste bile su rešetke sačinjene od tupih „pinova“ na leđima slepih ispitanika koji su dobijali podatke iz kamere smeštene na glavi. U zavisnosti od podataka dobijenih iz kamere, aktivirale su se odgovarajuće oblasti na rešetki, blago stimulišući kožu ispod rešetke. U početku, ispitanici su prijavljivali samo osećaj blagog peckanja. Međutim, nakon nošenja rešetke tokom različitih ciljanih aktivnosti (hodanje, ishrana, itd.) izveštaji se dramatično menjaju. Ispitanici više ne osećaju peckanje već navode da se naziru grubi, kvazi-vizuelni objekti, itd.

Nakon određenog vremena, bacanje lopte u pravcu glave izaziva instinktivno i adekvatno saginjanje. Uzročni lanac je „devijantan“: kreće se putem sistematskog unosa do leđa. Ali priroda podataka koji se prenose i način na koji podržava kontrolu akcije ukazuju na vizuelni modalitet. Učinak uz upotrebu ovakvih uređaja može da bude impresivan. U novijem članku, Bach-y-Rita i Kercel navode da su TVSS (Tactile Visual Submission Systems – Dodirni sistemi vizuelne submisije)

dovoljni za izvođenje kompleksnih preceptivnih zadataka i koordinacije „oko“- ruka. Tu su uključeni prepoznavanje lica, tačna procena brzine i pravca kotrljajuće lopte sa tačnošću od preko 95% prilikom udaranja lopte koja se kotrlja preko ivice stola kao i tokom složenih zadataka ispitivanja i sklapanja (Bach-y-Rita i Kercel, 2003, str. 543).

Ključ efikasne senzorne supstitucije leži u ciljanim motornim zadacima. Čini se da je od presudnog značaja da je kamera na glavi pod motornom kontrolom ispitanika. To je značilo da je mozak mogao da eksperimentiše putem motornog sistema izdajući komande koje su sistematski menjale unete podatke kako bi počeo da stvara hipoteze o tome koje podatke nose dodirni signali. Takva vežba daje veoma fleksibilno novo kolo agent – svet. Kada nauči da koristi kameru, motorni sistem koji njome upravlja bi mogao da se promeni, tj. da se upotrebi kamera koja bi se nosila u ruci, bez gubitka na tačnosti. I tačpad senzorni panel (rešetka sa pinovima) može da se pomeri na druga mesta na telu bez dodirno/vizuelne konfuzije: češanje ispod rešetke nije imalo „vizuelne“ efekte (za ove rezultate, pogledajte Bach-y-Rita i Kercel, 2003).

Mada su još uvek eksperimentalne, ove tehnologije su danas veoma napredne. Rešetka koja se postavlja na leđima je često zamanjena uređajem veličine novčića koji se smešta na jezik, a proširuje se i drugim senzornim modalitetima. Bach-y-Rita i Kercel (2003) navode lep primer rukavice koja je bogata senzorima za dodir i koja omogućava pacijentima sa leprom da ponovo počnu da osećaju koristeći ruke. Pacijent ima rukavicu koja prenosi signale do dodirnog diska na čelu i vrlo brzo prijavljuje osećaj dodira na vrhovima prstiju. Do toga verovatno dolazi zato što motorna kontrola nad senzorima protiče preko komandi upućenih ruci pa je senzacija potom projektovana na to mesto.

Linija između ovih vrsta rehabilitacione strategije i potpuno novih oblika telesnih i senzornih unapređenja je već toliko tanka da skoro i ne postoji. Rad na verzijama noćnog vida u okviru senzorne supstitucije je napredan i (gledano iz dramatičnog ugla) moguće je da se zaobiđu postojeće senzorne periferije slanjem signala direktno u korteks (Bach-y-Rita i Kercel, 2003, i diskusija kod Klarka, 2003). Čak i bez penetracije u postojeću površinu kože i lobanje, senzorna unapređenja i telesna ekstenzija predstavljaju veliku mogućnost.

Inovacija američke mornarice pod nazivom dodirno pilotsko odelo predstavlja jedan neobičan primer koji nalazimo kod Šropa (2001). Odelo (neka vrsta prsluka koji nosi pilot) omogućava čak i neiskusnim pilotima helihoptera da obavljaju teške zadatke kao što je održavanje pozicije helihoptera u vazduhu. To funkcioniše tako što se generišu telesne senzacije (putem sigurnog ispuštanja vazduha) u odelu. Ako se letelica naginje u desno ili levo, unapred ili unazad, pilot oseća vibracije vazduha sa odgovarajuće strane tela. Reakcije pilota (pomeranje u suprotnu stranu kako bi se vibracije ispravile) mogu da se prate putem odela čime se kontroliše helihopter. Odelo je toliko dobro u prenošenju i davanju informacija na prirodan i jednostavan način da vojni piloti mogu da ga koriste i da lete sa povezom preko očiju.

Dok pilot nosi odelo, helihopter se za njega/nju ponaša slično produženom telu: odelo povezuje pilota sa letelicom istom vrstom interakcije u vidu zatvorene petlje koja povezuje Stelarka i treću ruku, ili majmuna sa robotskom rukom, ili slepu osobu sa TVSS sistemom. Ono što je u svim ovim slučajevima važno je postojanje signalizacije zatvorene petlje kako bi motorne komande uticale na senzorni unos podataka. Ovi slučajevi se razlikuju po količini vežbanja (a stoga i količini dubljih neuroloških promena) potrebnog za kompletno korišćenje novih kola agent-svet koji nastaju na ovaj način.

U svim ovim slučajevima važno je da su nova kola agent-svet uvežbana i podešena u okviru konteksta potpuno novog agenta uključenog u aktivnost kojom rukovodi svet (koja je okrenuta cilju). I ovde se susrećemo sa Gipsonovom temom u obliku
… koncepcije čula prema Gipsonovim (1966) percepcijskim sistemima (tj. kao celovitim i složenim sistemima koji se funkcionalno sastoje iz jednog dela od početka do kraja … ) ali koja se proteže i dalje time što koncepciju čula vidi kao sastavne modalitete koji su pritoka sveukupnog učinka percepcijskog sistema. (Gonzalez i Bach-y-Rita, ms.)

Jedan od znakova uspešnog kalibrisanja ogleda se u tome (kao što je već rečeno) što, kada se dostigne veština, specifični detalji (starog ili novog) kola koji obuhvataju svet postaju „transparentni“ kroz upotrebu. Svesni agent onda svestan dolazeće lopte, ne viđenja lopte ili (u istom smislu) korišćenja dodirnih supstitucionih kanala da se lopta detektuje. Na isti način je pilot koji nosi dodirni prsluk svestan naginjanja aviona, a ne izbacivanja vazduha. U skladu sa mišljenjem Varela, Tompsona i Roša (1991) i O Regana i Noe (2001), percepcija jednostavno jeste ovaj otvoreni proces aktivnog uključivanja sveta.

Ukratko, ljudi i ostali primati predstavljaju integrisane ali stalno promenljive platforme opažanja, kretanja i (kao što ćemo videti kasnije) rasuđivanja. Ove platforme proširavaju otvoreni poziv tehnologijama za ljudsko unapređenje i usavršavanje. Biološki su osmišljene tako da tečno inkorporišu novu telesnu i senzornu opremu stvarajući potpuno nove sistemske celine.


Inkorporacija nasuprot upotrebi

Očekivana sumnja u ovom trenutku je sledeća:
Kritičar: „Dajete preveliki značaj svemu ovome, uključujući potpuno nove sistemske celine itd. Ali svi znamo da možemo da koristimo sredstva i da ponekad možemo da naučimo da ih koristimo tačno i transparentno. Zašto da govorimo o novim sistemskim celinama, produženim telima i ponovo uobličenim korisnicima a ne o istom starom korisniku koji rukuje novim sredstvom.“

Ovo je pravo pitanje a već smo videli nagoveštaj odgovora u komentarima Karmene i saradnika u vezi izmenjenih profila odgovora pojedinih fronto-parijetalnih neurona. Kako bismo približili ključnu ideju, potrebno je da se uzmu u obzir blisko povezana istraživanja o upotrebi oruđa primata. Za to je potreban kratak osvrt na neuro-nauku.

Nedavnim istraživanjima otkriveni su, u mozgu primata, raznovrsni „bimodalni neuroni“. Tu spadaju:
Pre-motorni, parijetalni i putaminalni neuroni koji reaguju i na somatosenzorne informacije iz datog dela tela (tj. somatosenzornog receptivnog polja; sRF) i na vizuelne informacije iz susednog prostora (vizuelno receptivno polje; vRF). (Maravita i Iriki, 2004, str. 79).
Na primer, neki neuroni reaguju na somatosenzorni stimulus (lagani dodiri) na ruci i na vizuelno predstavljeni stimulus u blizini ruke, kako bi proizveli kodiranje vizuelnog prostora u odnosu na radnju. U nizu eksperimenata snimani su bimodalni neuroni u intraparijetalnom korteksu japanskih makakija dok su ovi učili da dođu do hrane koristeći grablje. Istraživači su otkrili da nakon samo pet minuta korišćenja oruđa, odgovori nekih bimodalnih neurona, čiji su originalni vRF-i dobijali stimuluse sa kraja šake, su se proširili kako bi se uključila celokupna dužina oruđa, „kao da su grablje bile deo ruke“ (Maravita i Iriki, 2004, str. 79).

Takođe, ostali bimodalni neuroni koji su prvobitno odgovarali na vizuelni nadražaj u okviru prostora dostupnog ruci, sada su uključivali vRF koji je obuhvatao prostor dostupan kombinaciji ruke i grablji. Nakon proučavanja velikog broja povezanih otkrića (uključujući i fascinantan rad u kojem su dobijeni slični efekti nakon upravljanja virtuelnom rukom na ekranu), Maravita i Iriki zaključuju da „ovakva vRF produženja mogu da čine nervne supstrate upotrebnih asimilacija sredstva i svesnosti o telu, koju predlaže klasična neurologija“ (Maravita i Iriki, 2004, str. 80).

Takođe treba napomenuti, naročito u svetlu naše prethodne diskusije, da je „svako proširenje vRF-a pratilo samo aktivnu, namernu upotrebu sredstva, a ne samo hvatanje rukom“ (Maravita i Iriki, 2004, str. 81). Kod ljudskih subjekata sa unilateralnim zapostavljanjem (gde se stimulusi iz određene oblasti egocentrično kodiranog prostora selktivno ignorišu) pokazalo se da se upotrebom štapa kao sredstva za dohvatanje nečega ustvari širila oblast vizuelnog zanemarivanja obuhvatajući i prostor koji je dostupan kada se štap koristi (Berti i Frasineti, 2000). Berti i Frasineti su zaključili da „mozak pravi razliku između „dalekog prostora“ (koji ne može da se dohvati) i „bliskog prostora“ (koji može da se dohvati)“ i da „ … držanje štapa dovodi do ponovnog mapiranja dalekog prostora u bliski. Mozak, makar u pojedinim slučajevima, tretira štap kao deo tela“ (Berti i Frasineti, 2000, str. 415).

Plastične nervne promene, koje su otkrili Karmena i saradnici, a koje su zatim naglasili Maravita i Iriki kao i Berti i Frasineti, predstavljaju ključ za stvarnu (filozofski važnu i naučno pouzdanu) razliku između prave inkorporacije u svesnost o telu i jednostavne upotrebe. U tom smislu, svesnost o telu (body-shema) nije isto što i slika o telu (body-image), mada ova dva pojma ponekad mogu da budu povezana.

U mom radu, slika o telu predstavlja svesnu tvorevinu koja može mislima i rasuđivanju da pruži informacije o telu. Svesnost o telu je niz nervnih postavki koje implicitno (i nesvesno) definišu telo u odnosu na njegove sposobnosti za aktivnost, na primer, definišući granice „bliskog prostora“ za aktivne programe.7 Međutim, moje mišljenje je da svesni iskustveni podatak o opremi (ne samo grablje već i automobili i violine) koji postaje transparentan u upotrebi kod svesnih agenata predstavlja jedan rezultat ovih dubljih promena: promene (koje mogu da budu privremene, zavisne od konteksta ili dugoročne) u samoj svesnosti o telu.
Svakako možemo da zamislimo korisnike sredstava (možda čak i vešte korisnike sredstava?) čiji mozgovi nisu formirani tako da se na ovaj način prilagode svesnosti o telu. Ta bića uvek koriste sredstva na način na koji obično počinjemo: predstavljanjem sredstva i njegovih osobina i mogućnosti (npr. njegovu dužinu) i izračunavanjem efikasne upotrebe. Možemo čak da zamislimo (po mom mišljenju) bića koja su toliko brza i dobra u ovim proračunima da primenjuju sredstva istom veštinom i efikanošću kao i stručni ljudski agenti.

Kontrast koji ostaje, čak i u ovoj poslednjoj vrsti primera, je između veštih agenata koji najpre predstavljaju oblik, dimenzije i mogućnosti sredstva a zatim zaključuju (svesno ili na bilo koji način) da nešto može da se dohvati i da se nešto uradi i agenata čiji je mozak sastavljen na takav način da iskustvo u upotrebi sredstva kao rezultat ima (na primer) niz izmenjenih vRF-a gde se objekti koji se nalaze opsegu koji je dostupan sredstvu automatski tretiraju kao objekti koji spadaju u „bliski prostor“.

Ove se strategije svakako razlikuju. Poslednja strategija može naročito da se predloži za bića čija su tela (kao i naša) podložna rastu i promenama. Bića koja koriste ovu strategiju se prema svojim telima ne odnose na način na koji klasična kognitivna nauka opisuje inetligentnog agenta koji se postavlja prema svom svetu što se, naime, čini putem procesa objektivističke reprezentacije i zaključivanja. Osnovna razlika je, dakle, između različitih oblika upotrebe zasnovane na znanju (što uključuje veliki broj eksplicitnih reprezentacija osobina, svojstava i zaključaka zasnovanih na ovim osobinama), i autentičnih epizoda asimilacije i integracije koje sada mogu da se definišu kao slučajevi u kojima su plastični nervni resursi ponovo kalibrisani (u kontekstu aktivnosti celovitog agenta usmerenog ka cilju) kako bi odslikali nove telesne i senzorne mogućnosti. Na taj način, naša otelovljena aktivnost dovodi do novih sistemskih celina.


Prošireno saznanje

Da li bilo šta nalik pojmu „inkorporacija“ (nasuprot jednostavnoj upotrebi) i nove sistemske celine može da se shvati u okviru eteričnog domena uma i saznanja? Da li ljudski um može zaista da se proširi i uveća kulturološkim i tehnološkim otkrićima ili je to ipak (što je mišljenje evolucionih psihologa, kao što je Pinker (1997)) uvek isti stari um sa novim sredstvom?

Ovde je priča najmanje jasna. Moje mišljenje, koje je mnogo opširnije zastupljeno na drugom mestu (Klark i Čalmers, 1998; Klark, 2003), je da su spoljašnji i ne-biološki izvori koji obrađuju informacije takođe sposobni za privremeno ili dugoročno uključivanje i inkorporaciju a ne samo za upotrebu zasnovanu na znanju, i da bez obzira na stepen, mi nismo samo telesno i senzorno već i kognitivno propustljivi agenti. Ali, iako u slučaju osnovne upotrebe sredstava možemo da ukažemo na vidljivne nervne promene koje prate originalnu asimilaciju novih telesnih struktura, teže je da se sazna šta da se traži u oblasti mentalnih i kognitivnih rutina.

Od pomoći je8 da se najpre izloži osnovna logička mogućnost ovakve kognitivne ekstenzije. Jer čak i osnovna mogućnost je isključena argumentom da „kognitivno unapređenje zahteva da kognitivne operacije potpore budu razumljive agentu“. Ako je to slučaj, kognitivno unapređenje bi uvek bilo površno. Međutim, argument je očigledno pogrešan s obzirom na to da kognitvne operacije velikog dela mog mozga nisu na taj način razumljive meni, svesnom agentu. Ali svakako doprinose tome da budem svesni agent. Takođe treba da se uzme u obzir da biološki mozak mora da se menja i razvija koordinacijom starih aktivnosti i procesa sa novim koji su dostupni zahvaljujući novim ili blago izmenjenim strukturama. Insistiranje da takva promena zahteva doslovnu razumljivost operacija novog pomoću starog (a ne jednostavno neku odgovarajuću integraciju i koordinaciju) predstavlja propuštanje mogućnosti za nastanak novih celina koje same po sebi određuju šta jeste a šta nije razumljivo. Moj je predlog da pojedina ne-biološka sredstva i strukture mogu dovoljno dobro da se integrišu u našu aktivnost rešavanja problema i da na taj način čine delove novih celina. Ali šta je potrebno za takvu integraciju (stvarnu kognitivnu inkorporaciju)?

Jedan od predloga (Klark i Čalmers, 1998) je da se kognitivna inkorporacija javlja kada postojeći sistem nauči složenu rutinu za rešavanje problema koja je duboko implicitno vezana za dostupnost pojedinih operacija i/ili informacija dok izvodi neke vrste povezanog (on-line) rešavanja problema. Smatram da je ovo kognitivni ekvivalent implicitnih veza sa oblikom tela i akcionim potencijalima stvorenih podešavanjem receptivnih polja bi-modalnih neurona. U kognitivnom slučaju, bitno je fino privremeno podešavanje višestrukih elemenata koji učestvuju (uključujući, na primer, pozive upućene unutrašnjim ili spoljašnjim zalihama informacija) i koji jednostavno imaju udela u dostupnosti ovih operacija ili informacija.

Polje „aktivnog vida“ predstavlja dobar primer. Balard i saradnici (1997) su proučavali zadatak u kome su subjekti kopirali obrazac obojenih kvadrata pomerajući ih iz jednog dela na ekranu (model) u drugi (cilj). Koristeći tehnike praćenja oka, istraživači su otkrili da su subjekti gledali u model i pre i posle uzimanja kvadrata. Objašnjenje za naizgled nepotrebno ponavljanje pogleda verovatno leži u tome da kada subjekat pogleda model, on pamti samo jedan deo informacije: ili boju ili poziciju sledećeg kvadrata (a ne oba). Zaključak je da mozak koristi ponovljeno vizuelno fiksiranje u povezivanju ciljane lokacije sa vrstom informacije (boja ili pozicija) a zatim primenjuje tu informaciju. Autori smatraju da na ovaj način „ … fiksiranje povezuje vrednost promenljive trenutno relevantne za zadatak promena pogleda je analogna promeni memorijske reference kod kopjutera sa silicijumskim čipom“ (Balard et al., 1997, str. 723). U tom smislu, za ovaj zadatak, mozak jednostavno koristi spoljašnje okruženje kao memoriju.

Ovo oslanjanje na spoljašnje okruženje je dramatično ilustrovano u nedavnom radu o tzv. „slepilu na promene“ (change blindness) (npr. Simons, 2000) u kojem jednostavne eksperimentalne manipulacije (maskiranje prolaznih pokreta dok se velike izmene vrše na vizuelno predstavljenoj sceni) ukazuju9 na iznenađujuću retkost naše svesnosti na licu mesta (sve u jednom trenutku, ili „snapshot“ (Noe, 2004). Subjekti retko vide ove promene i često su zadivljeni kada shvate šta se desilo a da nisu ni primetili. Jedna dijagnoza koja objašnjava zašto obično nismo svesni ove retkosti je da naš osećaj da „vidimo svaki detalj“ u sceni (a stoga i iznenađenje kada se pokažu promene koje nisu primećene) predstavlja reflektvanje nečeg što je implicitno u celokupnoj organizaciji rešavanja problema u kojoj vid učestvuje. Ta organizacija „pretpostavlja“ (ekološki normalnu) sposobnost da se povrate detaljnije informacije kada je potrebno, pa (tačno) smatramo da već dobro vladamo detaljima.10
Poenta je u ovom trenutku da mozak ne mora aktivno da predstavlja dostupnost raznih vrsta informacija iz bilo koje date unutrašnje ili spoljašnje lokacije. Umesto toga, mozak jednostavno postavlja rutinu za rešavanje problema (koja može da uključuje programirane sakade u vizuelnoj lokaciji ili pozivanje na biološku memoriju) čija fina privremena struktura pretpostavlja laku dostupnost informacija iz različitih lokacija. Na ovaj način (moje je mišljenje) nebiološki informacioni izvori postaju – bilo privremeno ili dugoročno – autentično inkorporisani u celinu za rešavanje problema. Kao što iskusni mozak ne mora (mada ponekad može) eksplicitno da predstavi oblik sredstva a zatim da zaključi dokle ono može da dosegne, isto tako ne mora (mada ponekad može) najpre da predstavi dostupnost specifičnih informacija na nekoj lokaciji, a zatim da zaključi da može da nađe ono što mu treba pristupanjem datom izvoru.

Rutina za rešavanje problema se pažljivo „gaji“ kako bi se maksimalno iskoristilo lokalno informaciono polje.11 Takvo polje može da uključi biološke izvore, strukturu okoline i kognitivne tvorevine kao što su sveske i laptop. Kako smo sve bliži eri kompjutera koji mogu da se nose i potpuno dostupnim informacijama, snažna, pouzdana informaciona polja kojima naš mozak delikatno prilagođava svoju rutinu, postaće sve gušća i moćnija, dalje brišući razliku između kognitivnog agenta (tj. činioca) i njegovih najboljih oruđa, potpora i tvorevina.


Duboko otelovljenje

Pojam otelovljenja12 ima sve veću ulogu u filozofiji i kognitivnoj nauci. Međutim, nije uvek jasno šta je to što je važno o otelovljenju. Navešću konkretan (mada možda jeretički) predlog, a zatim ću ga povezati sa pitanjima o prirodi interfejsa i sa temom konvergentnih tehnologija u cilju poboljšanja ljudskog učinka.

Postoji tri „stepena“ otelovljenja. Nazvaću ih (sasvim jednostavno) „prosto otelovljenje“, „umereno otelovljenje“ i „duboko otelovljenje“. „Prosto otelovljeno“ stvorenje ili robot bi bilo ono koje ima telo i senzore i može da sa svetom ostvaruje interakcije u vidu zatvorene petlje, ali kome telo predstavlja samo sredstvo za implementaciju rešenja do kojih se došlo čistim razumom. Zamislite da ovakvo biće može da kontroliše telo samo izdavanjem složenih serija mikro-rukovodećih komandi svakom mišiću, tetivi, pokretaču.

Nalik tom biću je rani pokretni robot, kao što je Šejki, koji je napravljen pre tri decenije na Istraživačkom institutu Stenford. „Umereno otelovljeno“ biće ili robot bi bio onaj kome telo nije samo još jedan prostor problema (VIDI NAPOMENU), koji zahteva stalnu mikro-kontrolu, već predstavlja izvor čije osobine i dinamika (smeštanja senzora, grupa povezanih tetiva i mišića, itd.) mogu aktivno da se iskoriste čime se omogućavaju precizni oblici odabira i kontrole.

Veliki broj radova u savremenoj robotici bavi se ovim opštim delom umerenog otelovljenja, na primer, rad Barbare Veb (1996) sa cvrčkom robotom u kome je dokazano da smeštanje senzora i vremenska kašnjenja izazvana prenošenjem signala internim putevima čine integralni deo njegovog kapaciteta da prepozna pesmu suprotnog pola i da se pokrene u tom pravcu. Ono što ovaj primer čini samo umerenim otelovljenjem jeste činjenica da su specifična rešenja „zaključana“ detaljima priključne arhitekture. Takvi sistemi nisu u stanju da „po potrebi“ nauče nove vrste rešenja za eksploataciju tela, na primer kao odgovor na oštećenje, rast ili promene.

Ne iznenađuje podatak da većina (ali ne svi, Lungarela et al., 2003) radova u praktičnoj robotici istražuje oblast „umerenog otelovljenja“. Na kraju krajeva, roboti (bar za sada) ne rastu, ne koriste oruđa i ne mogu sami sebe da popravljaju. S druge strane, kao što smo videli, biološki sistemi (naročito primati) su specijalno osmišljeni na taj način da stalno traže nove mogućnosti za iskorištavanje tela i sveta, traže ono što je dostupno da bi potom (u različito vreme i na različitim nivoima teškoće) nove izvore duboko integrisali stvarajući potpuno nova kola agent-svet u tom procesu. „Duboko otelovljeno“ stvorenje ili robot je stoga (prema definiciji) ono koje je osmišljeno tako da može da nauči da maksimalno pojednostavljeno iskoristi otvorene vrste internih, telesnih ili eksternih izvora komandi.

Videli smo neke nagoveštaje o tehnici koji je u upotrebi. Ova tehnika uključuje plastične nervne izvore u stvaranju i unapređenju svesnosti o telu, kapacitet da se uračuna dostupnost informacije (gde god i na koji god način da je sačuvana) u središte privremeno fino-podešenih rutina za rešavanje problema i sposobnost (kod svesnih bića kao što smo mi) da oprema postane transparentna kroz upotrebu. Ovo, naravno, nije podela po principu sve ili ništa. Duboko otelovljenje ima različite oblike, od skoro (ali ne) potpuno povezanih (tj. priključanih) rešenja do zadivljujuće plastičnih i rešenja koja mogu da se uobličavaju. Ali primati, kao što smo videli, se nalaze veoma blizu dela spektra koji može radikalnije da se uobličava.

Zbog čega se sve to opisuje kao „duboko otelovljenje“ a ne kao povratak zastareloj (bar mnogi od nas tako smatraju; Klark (1997)) slici uma kao odvojenog organa kontrole? Odgovor je da ovakvi umovi uopšte nisu odvojeni. Štaviše, oni nasumično eksploatišu telo i svet. Oni uvek testiraju i istražuju mogućnosti za inkorporaciju novih resursa i struktura duboko u svoje režime rešavanja problema. U Klarkovom (2003) žargonu, oni su umovi prirodnih Kiborga: sistema koji stalno unapređuju svoje granice, komponente, baze podataka i interfejs. U tom smislu, telo (bilo koje dato biološko ili bio-tehnološko telo) je i kritički važno i stalno je predmet unapređenja. Kritički značaj ogleda se u tome što je telo osnovni element u fazi rešavanja problema. To nije samo tačka u kojoj procesi transdukcije šalju realne probleme (koji su sada predstavljeni bogatim reprezentativnim formatima) u unutrašnju mašinu razuma koji je odvojen od tela.

Naprotiv, većina našeg veštog angažovanja u svetu teče, kao što smo videli, od načina na koji suptilne nervne promene omogućavaju otelovljenom agentu da direktno angažuje svet, bez predstavljanja svakog detalja telesne forme i akcionih kapaciteta (dobar primer je način na koji upotreba sredstava utiče na osobine receptivnog polja koja onda implicitno razlikuju „bliski“ prostor od „dalekog“ prostora). Ali takođe je sve to veoma promenljivo, jer izgleda da svesnost o telu i drugi podržavajući resursi mogu da menjaju oblik i da se kofigurišu u skladu sa promenama komponenti, interfejsa i resursa.

Sve ovo ima svoj značaj, kako naučni tako i filozofski. Naučni značaj ogleda se u tome što se plastičnost i prilagodljivost smeštaju na odgovarajuće mesto, u centralnu fazu naših najboljih modela umova, agenata i osoba. Filozofski značaj je u tome što nas poziva da se najbolje sadašnje i buduće tehnologije shvate veoma ozbiljno, doslovno nam pomažući da utvrdimo ko smo i šta smo. Imajući na umu ovu sliku, strahovi Brusa Sterlinga s početka, sada se čine beskrajno manje snažnim. Sterling opisuje zaista zastrašujuću sliku proširenog agenta u kome je „CPU (procesor) ljudsko biće: staro, slabo, ranjivo, žalosno ograničeno, možda i senilno.“ Nadam se da sam uspeo da pokažem da se takvi strahovi zasnivaju na duboko pogrešnoj slici onoga ko i šta već jesmo. Zasnivaju se na slici ljudskog agenta koji je dvostruko zaključan: kao fiksirani um kojeg čini samo dati biološki mozak i fiksirano telesno prisustvo u širem svetu.

Ali ljudski um nije staromodni procesor zatvoren u fiksiranoj i sve slabijoj telesnoj ljusci. Naprotiv, on je iznenađujuće plastični um duboko otelovljenih agenata: agenata čija ograničenja i komponente mogu uvek da se menjaju i kome su telo, misli i opažanje fleksibilni (i uvek iznova) satkani iz smeštenih i namernih radnji.


Unapređenje ili potčinjenost

Pokušao sam da predstavim obazrivu i optimističnu sliku. U našoj je osnovnoj, biološkoj prirodi da budemo otvoreni ka raznim oblicima unapređenja posredstvom tehnologije, od senzorne supstitucije do telesne ekstenzije do mentalne ekstenzije i kognitivne rekonfiguracije. Ukoliko je ova slika tačna, naša najbolja sredstva i tehnologije doslovno postaju mi: ljudsko biće postaje „mekano biće (soft self)“ (Klark, 2003), stalno promenljivi skup resursa koji lako zaobilaze i prelaze granice između biologije i rukotvorina. U ovoj hibridnoj verziji ljudskog roda vidim potencijal za popravku, osposobljavanje i rast.

Ali ta ista hibridna verzija može da izazove zabrinutost zbog prinude, uništavanja i potčinjenosti. Jer jasno je da svaka promena nije uvek na bolje, a hibridizacija (bez obzira koliko da je prirodna) predstavlja više neutralno nego suštinsko dobro. Nekritička diskusija o ljudskom „unapređenju“ može da uđe u filozofsku, kulturološku i poličku cirkularnost. Kako da razlikujemo pravo unapređenje od opasnog otimanja i nove horizonte od novih nametanja? Takva pitanja zahtevaju argumentovanu debatu koja je mnogo šira od trenutnog obima. Ali postoji osnova za oprezni optimizam i za tri međusobno prepletena razloga.

Prvo, ljudsko unapređenje nije ništa novo. Još od nastanka jezika i samosvesne misli, ljudska vrsta je uključena u jedinstveni „prirodni eksperiment“ u stvaranju progresivnog utočišta (Sterelni, 2004). Mi planiramo svoja okruženja za učenje u cilju stvaranja veštačkih razvojnih čaura koje utiču na naše stečene sposobnosti mišljenja i rasuđivanja. Unapređeni umovi potom osmišljaju nova kognitivna utičišta za nove generacije umova i tako dalje, u moćnoj spirali ko-evolutivne kompleksnosti. Rezultat je, kao što je Herbert Sajmon rekao da je „većina ljudske inteligencije u svakom slučaju veštačka inteligencija“. Tehnologije ljudskog kognitivnog unapređenja predstavljaju samo jedan korak na ovoj drevnoj putanji.

Drugo, svesni um se bez problema oslanja na bilo šta što radi! Sam biološki mozak je nastanjen velikim brojem „zombi procesa“ koji podupiru veštine i kapacitete od kojih zavisi uspešno ponašanje. Na primer, postoji obilje nesvesnih procesa koji učestvuju u aktivnostima počev od hvatanja objekta (Milner i Gudejl, 1995) sve do trenutaka pronicljivosti koji karakterišu većinu svakodnevnih veštih rešavanja problema. Poboljšanja zasnovana na tehnologiji standardnoj kombinaciji dodaju nove procese čiji osnovni operativni principi nisu dostupni svesnoj proveri i kontroli. Pacijent koji koristi interfejs mozak – kompjuter za upravljanje invalidskim kolicima ne zna kako sve to funkcioniše i nije u stanju da po želji promeni interfejs ili softver. Ali i u ovom smislu, nova oprema je većinom jednaka staroj. Ako strahujemo da to neizbežno vodi slabljenju samo-kontrole i smanjenju odgovornosti, propuštamo činjenicu da mi već domaćini mnoštvu slično skrivenih procesa. Sve dok je ovo kompatibilno (u biološkom smislu) sa dovoljno snažnim pojmom o samo-kontroli i odgovornosti, mora da postoji makar mogućnost da to isto bude tačno u slučaju dobro podešenih poboljšanja zasnovanih na tehnologiji.

Treći razlog opreznog optimizma ogleda se u moći same slike hibrid/kiborg kao sredstva za generisanje javne debate. Kada jednom prihvatimo činjenicu da se naša najbolja sredstva i tehnologije stapaju sa nama, s promenom onog ko smo i šta smo, sigurno postajemo marljiviji i uporniji, zahtevajući da tehnološke proteze bolje služe i unapređuju ljudski razvoj. Empirijska nauka sada počinje (npr. Lejnard, 2005) sistematski da se okreće izvorima ljudske sreće i napretka, a rezultati ovih studija moraju da se smatraju važnim podacima u osmišljavanju i plasmanu tehnologija za unapređenje. Kao što je slogan „ono si što jedeš“ doprineo da se hrana više ne smatra samo gorivom, već i da se uvidi njen postepeni uticaj na naše mentalno i fizičko zdravlje, tako i shavatanje da smo mekana bića, široko otvorena za nove oblike hibridnog kognitivnog i fizičkog postojanja, treba da nas podseti da veoma pažljivo biramo biološke unije jer time biramo ko smo i šta smo.

Namera mi je bila da pokažem da su ljudi duboko otelovljeni agenti: bića kojima telo, opažanje, svet i tehnologija predstavljaju resurse koji mogu da se iskoriste na načine kojima se dobijaju propustljive i iznova promenljive granice agent/svet. Duboko otelovljenom agentu svet nije nešto što je zaključano iza fiksirane kože, mašina za rasuđivanje i primarni senzorni omotač. Naime, svet je izvor koji može aktivno da se upotrebi na načine koji oživljavaju nove oblike otelovljene inteligencije. Takvi agenti su izvorno deo sveta, a ne samo u svetu. Oni nisu bespomoćni posmatrači iza fiksiranog vela opažanja, delovanja i posmatranja već aktivni graditelji sopstvenih granica i kapaciteta.13 Takva perspektiva izaziva oprezni optimizam u vezi konvergentnih tehnologija za unapređenje ljudskog delovanja.

Ova diskusija je naglasila potencijal za nove oblike interfejsa čovek-mašina (ili mozak-mašina). Ali takve tehnologije mogu takođe da budu i hemijske, kompjuterske, genetičke, bio-mehaničke ili nano-tehnološke. One mogu da uvećaju ili izmene um, opažanje i telo. Bez obzira na oblik, čini se da je ključ uspešne integracije i asimilacije isti: stvaranje novih oblika bogatih kola agent-svet, vođenih davanjem povratnih informacija, kod kojih je opažanje i delovanje pod aktivnom namernom kontrolom.

Prepoznavanje naših velikih potencijala za bio-tehnološko spajanje i koalicije, po mom mišljenju, treba da bude izvor, ne straha i gađenja već oprezne nade i optimizma. Treba da unapredi naš pogled na duboku biološku plastičnost koja omogućava takva spajanja, da umanji naše strahove od neprirodne budućnosti „posle čoveka“ i da omogući veća očekivanja koja se tiču odgovornosti koje izabrana oruđa i tehnologije imaju prema najboljim empirijskim modelima izvora ljudske sreće i napretka.

NAPOMENA: Problem space (prostor problema) je mentalni prikaz specificnog problema koji ukljucuje znanje o pocetnoj i konacnoj fazi problema, kao i moguće među-faze koje je neophodno istraziti kako bi se ostvarila veza između pocetka i kraja zadatka.
Endi Klark,

[i]University of Edinburg
Republikacija ljubaznošću autora u saradnji sa „Journal of Medicine and Philosophy“.

•