Teškoće u predviđanju ljudskog ponašanja

Empirijske i teorijske teškoće u predviđanju ljudskog ponašanja

Nema te radoznale osobe za koju je poreklo naših tela još uvek zagonetka. Tamo gde je nekada najbolje objašnjenje čoveka, kao pojave, predstavljalo liniju razgraničenja između prirodnog i božanskog, sada vidimo neprekidan niz bića kroz evoluciju. Ipak, mali broj nas, čak i među onima koji prihvataju naše prirodno poreklo, spreman je da se u potpunosti odrekne svih oblika élan vital1 te da ljudska bića posmatra kao puki skup mehanizama. Većina se još uvek grčevito drži dualističkog pogleda na svet u kome smo, na neki neobjašnjen način, mi i dalje metafizički nezavisni činioci. Galen Stroson je to ovako opisao:

Skoro sva ljudska bića veruju da imaju tu slobodu da odluče šta će činiti, i to u tolikoj meri da mogu istinski, stvarno da budu odgovorni za svoje postupke u najjačem mogućem smislu; odgovorni i tačka; odgovorni bez ikakvih daljih pojašnjenja; odgovorni sans phrase2, odgovorni tout court3, apsolutno, radikalno, “o njihovu glavu” odgovorni; konačno odgovorni, u jednoj reči – i time konačno moralno odgovorni kada je reč o moralnim dilemama. Ako ljudska bića nisu slobodna na takav način – ako su naši mozgovi isključivo biološke mašine kakvim se čine, prema naučnim dokazima, izgrađeni na osnovu gena i isklesani razvojem i životnim iskustvima – šta onda mi, zapravo, radimo kada procenjujemo stanje neke osobe kao racionalnog bića, kada ocenjujemo njenu sposobnost da donosi važne odluke ili kada je smatramo odgovornom za njene postupke? Kako se naše razumevanje mozga odražava na to kako se ponašamo prema ljudima i kako se odnosimo jedni prema drugima u društvenim kontaktima? Neuronauka je već odmakla na putu ka razrešavanju ove dileme: zapravo, već je stigla na cilj. Mi nismo slobodni činioci. U ovom članku, razmotrićemo neke od dokaza koji su doveli do ovog zaključka i načećemo odgovore na neka pitanja koja je ovaj zaključak pokrenuo.


Filozofska razmatranja

Ta vrsta slobode koju opisuje Stroson naziva se libertarijanskom slobodnom voljom. Većina ljudi doživljava je kao toliko intuitivno očiglednu da bi, bez razmišljanja, odbila svaku alternativu kao besmislicu. To bi bio ishitren potez, jer se bez oslanjanja na neuronauku veoma brzo sreću različiti problemi. S jedne strane, sloboda koju vi, na prvi pogled, uživate nije apsolutna: nemojte da mislite na zebre u narednih petnaest sekundi. Činjenica da ne možete a da ne pomislite na zebre pokazuje da stimulusi iz okoline (ili perverznost jednog pisca) mogu da nadvladaju ono što vi smatrate za apsolutnu kontrolu nad vašim sopstvenim mislima. Drugo, razmotrimo Treatise of Human Nature4 Dejvida Hjuma iz 1739, u kojoj on tvrdi da slobodan izbor nije bez uzroka. Takvi izbori – gde se pod pojmom “slobodan” podrazumeva da je izbor donesen bez prisile, da nije nametnut pritiskom drugih činilaca ili okolnosti – obično nisu posledica hira, već pažljivog razmišljanja zasnovanog na željama, namerama, ciljevima, prethodnom iskustvu itd. Ali, to bi bilo isto kao kada biste rekli da bi neko, ko poznaje vaše želje, namere itd. i zna da ćete se ponašati u skladu sa njima, mogao da predvidi vaše postupke, pri čemu bi preciznost takvog predviđanja bila srazmerna savršenstvu njegovog poznavanja vaših želja i namera. Alternativa predvidljivosti je slučajan izbor, ali dominantna posvećenost slučajnim postupcima ne predstavlja slobodnu volju kakvu mi mislimo da imamo. Ako, da bi bio slobodan, čovek mora da donosi samo one izbore koji apsolutno nemaju nikakve veze sa bilo čim što on želi, zna ili veruje, onda se čini da je sloboda svedena na najjednostavniji oblik haosa. Što bi se šizofrenije neko ponašao, bio bi sve slobodniji. I zapravo, sama činjenica da nešto želimo ograničava našu slobodu, ne samo zato što naše ponašanje skreće u određenom, predvidljivom smeru, već i zato što se čini da nismo slobodni da izaberemo šta nam se to dopada. Kao što je rekao Šopenhauer, možda imate slobodu da činite šta želite, ali nemate slobodu da želite šta želite.

Kao očiglednu posledicu Hjumovog argumenta, čovek lako može da uči problem “prvog uzroka”: ukoliko smo mi, konačno, odgovorni na ovakav način, onda smo mi, zapravo, na početku svakog uzročno-posledičnog odnosa. Mi bismo bili uzroci bez uzroka (causa sui), sami sebi postanak i poreklo, ili, u očima filozofa, činioci iskonske odgovornosti. Aksiom metodološkog naturalzima – same nauke, kao takve – je da svaka pojava, svaki efekat u univerzumu ima svoj uzrok. Svaki, to jest, osim zalutalih odluka jednog primata koji živi na Zemlji. Bilo prepotentnost, bilo nelogičnost takvog stanovišta trebalo bi da, svaki za sebe, već budu dovoljna osnova za skepticizam. Koliko god razumna bila ova pobijanja argumenata, filozofi su posebno nadareni da iz bilo kog problema istisnu najveću moguću količinu konfuzije. Postoji li bilo kakav naučni problem sa slobodnom voljom? Imamo li nekakve podatke?


Neurofiziologija motornih namera

Bendžamin Libet (1983) je sproveo eksperiment koji će se pokazati kao veoma uticajan i plodan. Od ljudi koji su učestvovali u eksperimentu, kojima su stavljene EEG kacige, traženo je da posmatraju kazaljku na satu koja se brzo kretala, te da pomere jedan prst, kad god budu poželeli. Kada bi pomerili prst, naznačili bi gde je kazaljka na satu bila u trenutku kada su shvatili da imaju nameru da se pomere. Pokazalo se da je ovaj trenutak, u proseku, 200 milisekundi pre nego što nastane pokret. Libetovi EEG snimci, međutim, pokazali su da je “potencijal spremnosti” – jasno uočljiv električni signal u korteksu – započeo oko 1400 milisekundi pre pokreta… dakle, više nego jedan sekund pre nego što je ispitanik rekao da je imao svesnu nameru da se pokrene. Iako rezultati dobijeni za trajanje te pripreme zavise od eksperimentalne postavke, osnovni redosled u kome prvo dolazi nesvesna priprema, nakon koje sledi namera, rezultat je koji se ponovio u mnogim ispitivanjima. Ovo jasno ukazuje da svesna namera nije neposredni uzrok nekog ponašanja.

Lau et al. su 2004. godine proširili Libetove rezultate, unapređujući tehnologiju sa EEG na fMRI. U vremenskom periodu koji prethodi pokretu, aktiviraju se neuroni u presuplementarnom motornom regionu (pre-SMA), dorzalnom prefrontalnom korteksu (DPFC) i intraparijetalnom moždanom žlebu. Precizna funkcionalna uloga ovih oblasti nije još uvek čvrsto objašnjena (videti Roskies, 2010, pregled), ali se čini da je pre-SMA region u bližoj vezi sa samim izvršenjem pokreta, dok druge dve regije zajednički stvaraju prognozu motornih planova. O ovome više u tekstu koji sledi.

Dobro je poznato da povreda mozga može da smanji našu sposobnost za široki spektar kognitivnih zadataka. Motorički problemi i problemi sa govorom, na primer, često su očigledni pacijentu, dok su gubitak pamćenja i smanjenje kognitivnih sposobnosti primetni samo osobama u njegovom okruženju. Otkrića moždanih aktivnosti koje su u korelaciji sa voljnim pokretima, kao što su ona koje su opisali Lau i saradnici, otkrivaju mogućnost da bi povrede u tim moždanim regijama mogle da promene fenomenologiju voljnih postupaka i same slobodne volje. U tom cilju, Sirigu (2004) je pronašao da pacijenti sa povredama parijetalnog režnja mogu precizno da procene vreme u kome je pokret počeo, ali imaju smanjenu svest o sopstvenoj nameri da se pokrenu. Umesto uobičajenog “upozorenja” od 200 ms, namera da se pokrenu javljala se u svesti ovakvih pacijenata tek 50 ms pre pokreta. Desmurže et al. (2009) je pokazao još suptilniju funkcionalnu disocijaciju. Pacijentima koji su podvrgavani operacijama mozga u svesnom stanju uvedene su elektrode u inferiorne parijetalne režnjeve i u prednji premotorni korteks. Blaga stimulacija parijetalnog režnja zapravo je pokrenula osećanje namere za pokretanjem; jača stimulacija bi pojačala ovo osećanje do te mere da bi pacijenti tvrdili da se i jesu pomerili, iako, zapravo, nisu. Stimulacija premotornog korteksa imala je suprotno dejstvo: izazivala je pokret, ali da pacijent toga nije bio svestan. U studiji na srodnu temu, kod zdravih pacijenata (bez hirurške intervencije), Amon i Gandevija (1990) i Brazil-Neto sa saradnicima (1992) uspešno su izmenili “slobodan izbor” ruke koju će pacijent pomeriti, tako što su ometali signale suplementarne motorne regije transkranijalnom magnetnom stimulacijom (TMS). Postojao je snažan uticaj na izbor pacijenta, iako su sami pacijenti tvrdili da takvog uticaja nije bilo. Roskiz (2010) daje pregled većeg broja studija kod primata u eksperimentalnom modelu koji je prvo opisao Njusom sa saradnicima (1989). Majmun gleda u polje sa tačkicama koje se kreću, te pomera kontroler u smeru u kome se keće većina tačkica. Za tačne odgovore sledi nagrada. Neuroni u lateralnoj interparijetalnoj regiji (LIP) igraju ključnu ulogu u ovom zadatku. Kada su aktivni, oni nose signal o izboru plana za akciju koji donosi učesnik u eksperimentu (npr. pomeranje kontrolera u desno) i očekivanoj hedonističkoj vrednosti takvog postupka (npr. koliku nagradu učesnik eksperimenta očekuje kao posledicu svog postupka). Stimulacijom LIP regije, eksperimentatori mogu da usmere odgovor i učine da učesnici u eksperimentu (na primer) odaberu da kontroler pomere u desno, iako, u stvari, viuzelni stimulus nije bio usmeren ka desno. Roskiz navodi da LIP verovatno nije jedinstvena oblast u mozgu koja ima ovakve osobine, te možda predstavlja samo jedan primer cele klase zatvorenih kola za donošenje odluka koja su specifična za dati modalitet (u ovom slučaju, vizuelno-motorni). Moguće je da postoje i kola koja ne zavise od modaliteta: neuroni u dorzolateralnom prefrontalnom korteksu (DLPFC) takođe mogu da se koriste za predviđanje ponašanja; učestalost kojom oni okidaju takođe se menja u zavisnosti od očekivane vrednosti nagrade.
Iz ovih i srodnih studija počinje da se pomalja uopšteni, iako, priznajemo, ne univerzalni obrazac. Kada je reč o pokretima tela, grupe neurona u dorzalnom prefrontalnom korteksu (i, možda, delovi parijetalnog korteksa) međusobno se nadmeću kako bi se odredio onaj plan za akciju koji će dati najveću moguću očekivanu hedonističku nagradu. U ovoj fazi, učesnici u eksperimentu nisu svesni da su zapravo već oformili nameru za konkretan postupak. Kada je nadmetanje završeno, motorni program koji je pobedio šalje se i u suplementarnu motornu regiju i u inferiorni parijetalni korteks. Aktivacija motorne regije dovodi do pokreta, ali ne i do svesti o nameri. Aktivacija parijetalne regije dovodi do stvaranja predviđanja o tome kakav će biti položaj tela (a možda i do šire predstave prostornog rasporeda u našoj okolini) kada se motorni program završi. Ovo predviđanje o tome kako će svet da izgleda, kada se postupak izvrši, identično je sa fenomenologijom namere za pokret.

S jedne strane, ovo se ne čini u potpunosti nezadovoljavajućim. Parijetalni režnjevi, uopšteno posmatrano, obezbeđuju šarenoliki spektar usluga u oblasti poimanja prostora. U onoj meri u kojoj je namera da se učini pokret model gledanja u budućnost, vizija nekog budućeg stanja i sve dok govorimo o fizičkom pokretu, čini se razumnim da bi jasna prostorna zamisao tog ciljnog stanja mogla da bude bliža našoj nameri da se pokrenemo nego, na primer, sredstvu kojim ćemo taj cilj postići. Ja imam nameru da izađem iz ove prostorije. Ja nemam nameru da podignem koleno, stisnem kvadriceps, itd. Namera je ciljno stanje, a ciljno stanje je novo, ažurirano prostorno stanje odnosa između mog tela i spoljnog sveta. Budući da su takve predstave posao koji obavljaju parijetalni režnjevi, čini se, ako ništa drugo, da je ovaj model makar moguć.


Psihološki mehanizmi: Zašto se osećamo slobodnim?

Koliko god je uznemirujuće suočiti se sa mogućnošću da možda nemamo baš onakvu kontrolu nad sobom kakvu smo mislili da imamo, čini se da se ne može izbeći činjenica da čak iako nemamo takvu kontrolu, mi osećamo da je imamo. U normalnim uslovima, mi se ne osećamo kao pasivni posmatrači sopstvenog ponašanja (kao što se osećamo, na primer, kada posmatramo patelarni refleks), koji su prisiljeni spoljnim silama ili primorani da se pomere da bi izbegli neki unutrašnji bol. Mi se, zapravo, osećamo kao da sedimo za volanom svojih tela. U svakom trenutku, možemo da skrenemo ili da ubrzamo, u kom god smeru želimo. Kada smo jednom napravili izbor, osećamo, ukoliko pogledamo unazad, da smo mogli isto tako lako da učinimo suprotno. Kako nam rezultati koje smo prethodno pomenuli otkrivaju, međutim, bar jedan deo ovih utisaka je pogrešan. Možda smo i mogli da učinimo suprotno, ali da jesmo, ne bi naš svestan izbor bio taj koji bi igrao presudnu ulogu. Naša namera da se pokrenemo nije direktni uzrok našeg pokreta.

Zašto, onda, mi mislimo da jeste?

Jedan odgovor na ovo pitanje mogao bi se izvesti iz modela neronskih grupa u međusobnoj kompeticiji, koji je prethodno opisan. U ovom modelu, tačno određene grupe neurona u frontalnom korteksu stimulišu međusobno suprotna ponašanja. Ove grupe se, zatim, nadmeću, jedan motorni program odnosi prevagu i taj program se izvršava. Hagard (2005) iznosi hipotezu da mozak, u cilju brže obrade podataka, dozvoljava da svi primeri motornih programa koji su izgubili u nadmetanju izblede. Sa stanovišta pažnje, bilo bi zaista previše kada bismo bili svesni svih onih stvari koje smo mogli da uradimo, a nismo. Iako se neuronske grupe koje predstavljaju programe koji nisu izvršeni ugase, te su, stoga, nedostupne svesti, program koji prevagne može da bude – i mora da bude – održavan u aktivnom stanju kako bi omogućio poređenje predviđenog pokreta sa stvarno izvršenim pokretom, te poslao signal ukoliko dođe do greške – koji će biti koristan i za učenje i za ispravku samog ponašanja u toku izvršavanja programa. Ishod ovog plevljenja mogućih programa je pouzdana sekvenca: jedan motorni program koji sledi pokret. Ovakve vremenski dosledne pojave mi tumačimo kao uzročno-posledične lance događaja.

U srodnom modelu, Vegner (2005) nas poziva da zamislimo magični proces koji bi nam omogućio da uvek znamo kada će se određena grana drveta pomeriti i u kom smeru. Dalje, zamislite da pomoću iste te magije, mi svaki put slučajno pomislimo na pokret grane drveta trenutak nego što se sam pokret dogodi. Posmatranjem ovog pouzdanog sleda događaja – naša misao, koju ubrzo potom sledi stvaran pokret grane – teško da bismo mogli a da ne zaključimo da je naša misao zapravo uzrok samog pokreta. Pa ipak, u samoj postavki zamišljene siguacije može da se navede da ne postoji takva uzročno-posledična veza. Vegner iznosi hipotezu da usmeravanje pažnje na sopstvenu sliku o sebi pre određenog ponašanja izaziva osećaj uzročno-posledične veze. Da bismo “raspakovali” ovu metaforu, potreban nam je izvor “magije” koji bi mogao da potiče od predstave o vremenu koju naš mozak ima. Znamo iz drugih primera da mozak ume ovako da prevari. Imajući u vidu brzinu provođenja signala kroz neurone, na primer, trebalo bi da vidimo kako nam stopalo dodiruje zemlju pre nego što to osetimo, ali se to ne dešava. Čini nam se da su ova dva događaja istovremena. To bi moglo da bude zbog toga što naš mozak uzima senzorni signal i, recimo, kao da lažira njegov vremenski žig.
Na zaključke o postojanju uzročno-posledične veze moguće je uticati pomoću prethodno opisanih intervencija koje su mnogo jednostavnije od onih na neuronskom nivou. Gibons (1990) je tražio od učesnika u eksperimentu sledeće: “zamislite kako žurite niz uzak hotelski hodnik i nalećete na sobaricu koja unatraške izlazi iz sobe.” Ukoliko je to traženo od učesnika u eksperimentu dok su se gledali u ogledalu ili dok su slušali sopstveni glas na snimku, verovatnoća da će navesti da su oni bili krivi za sudar je rasla. Ovo verovatno nije beznačajno, jer rasuđivanje o odgovornosti podrazumeva model sveta oko nas i uzročno-posledičnih lanaca. Gibons je pokazao da model sopstvene odrovornosti može da se menja putem naizgled beznačajnih kognitivnih manipulacija.

Trenuci u kojima obraćamo pažnju na same sebe, kao činioce u spoljnjem svetu, veoma su značajni zbog toga što su to trenuci u kojima su procesi učenja o našoj sopstvenoj sposobnosti da utičemo na svoju okolinu potpuno angažovani. Naša pažnja je u ovim trenucima više uključena nego u situacijama u kojima izvršavamo neki rutinski pokret. Ova asimetrija naše pažnje dovodi do tipičnog primera pristrasnosti usled potvrde: trenuci u kojima smo najpažljiviji i stoga postoji najveća verovatnoća da ćemo ih zapamtiti su oni trenuci u kojima je najveća verovatnoća da ćemo osetiti iluziju da smo mi sami uzrok našeg ponašanja. Kada pogledamo u prošlost, vidimo da se naša sopstvena odgovornost za uzročno-posledične odnose ističe kao ključna odlika svesnog postojanja.


Implikacije i primene

Sigurno je da najveći deo ljudi, izvan krugova konkretnih psiholoških i neurofizioloških polja koja su ovde opisana, apsolutno nije svestan ovih otkrića, stoga ne treba da nas iznenadi to što će nastaviti da gledaju sami na sebe kao na apsolutno i konačno slobodna bića. Zamislimo, međutim, da svi ovi ljudi znaju za ove rezultate. Do kakvih rezultata bi to dovelo? Možda bismo očekivali mlake reakcije, ne ponajmanje zbog toga što slabljenje uzročno-posledične uloge namere dovodi do nekih uznemirujućih pravnih implikacija, a posebno u oblasti krivičnog prava, kao i u drugim oblastima primenjene etike. Kao što ćemo videti, međutim, neke od ovih dilema već su prosleđene, po referenci, de facto trenutnoj praksi. Štaviše, intuitivni stav da je libertarijanska slobodna volja neophodna za dosuđivanje odgovornosti, ako se o tome pažljivije razmisli, u direktnom je konflktu sa razumnim definicijama pravosudnog sistema koji funkcioniše u praksi. No, da počnemo sa kratkim pregledom trenutne prakse.

Filozofi sistema krivičnog prava prave razliku između konsekvencijalističke i retribuvističke motivacije za kaznu. Konsekvencijalističke motivacije uključuju odbojnost (obeshrabrivanje potencijalnih kriminalaca), onemogućavanje (sprečavanje budućih loših postupaka kriminalca koji je već uhvaćen), rehabilitaciju (pretvaranje kriminalca u korisnog građanina) i nadoknadu (nadoknadu nečega žrtvi/žrtvama određenog krivičnog dela). Ovo su sve praktični stavovi motivisani željom da se stvori društvo koje funkcioniše, te nam nije potrebna bujna mašta da zamislimo da bi takvi napori mogli da se usklade čak i sa najstrožije mehanističkim viđenjem pojedinaca. Odbojnost, na primer, zahteva ništa više i ništa manje od pažljivog proučavanja bihejvioralnog uslovljavanja. Razumevanje principa koji ovde igraju neku ulogu i sposobnost da se oni primene kako bi se postigao željeni efekat je, zasigurno, preterano kompleksan problem, ne najmanje zbog toga što vlade slobodnih društava ne mogu da kontrolišu najveći broj uticaja na bilo kog pojedinca. Ali ovo je praktičan problem. Viđenje svakog pojedinca kao skupa mehanizama jako dobro odgovara, u svojim granicama, nauci i tehnologiji odbojnosti. Za ostale tri motivacije konsekvencijalističkog pristupa moguće je dati slične osnove.

Suprotno tome, retribuvistička (osvetnička) motivacija za kažnjavanje leži u ideji moralne pravde. U tom smislu, ona gleda u prošlost i odmerava kaznu proporcionalnu zločinu. Grin i Koen (2004) daju kratak opis retribuvističke filozofije kao filozofije u kojoj mi “legitimno kažnjavamo kako bi ljudi dobili ono što su zaslužili svojim prethodnim postupcima – u srazmeri sa “zlom koje je u njima”, da upotrebimo Kantov (2002) izraz – a ne, prvenstveno, da promovišemo buduće društvene dobrobiti.” Uprkos svojoj naizgled metafizičkoj osnovi, retributivna pravda je dominantna filozofija u mnogim, ako ne i u većini zemalja, uključujući i Sjedinjene Američke Države, delimično zbog toga što se u praksi pokazalo da je rehabilitacija veoma teška. Nasuprot konsekvencijalizmu, čini se da je retributivizam teže uskladiti sa predstavom čoveka kao skupa mehanizama, bez stvarne iskonske odgovornosti. Ovaj utisak, međutim, gubi na značaju kada se postavi u kontekst toga kako pravosudno gonjenje zapravo funkcioniše. Kao što je ukratko opisao Morz (2007): Zakon ne tretira ljude kao bića bez namere ili mehaničke prirodne sile. Zakon tretira osobe, uključujući i osobe sa mentalnim poremećajima, kao bića od namere, činioce koji formiraju namere na osnovu svojih želja i uverenja. Zakoni koji se bave mentalnim zdravljem donose poseban tretman za lude ljude ne zato što se ludi ljudi ponašaju prema određenom mehanizmu, već zato što ljudi koji pate od određenog mentalnog poremećaja možda nemaju dovoljan kapacitet za razumno razmišljanje o kontekstu i temi o kojoj je reč. Drugim rečima, oni nisu, ili nisu bili, odgovorni za svoje ponašanje koje se posmatra u datom pravnom slučaju.

Centralno pitanje, drugim rečima, nije da li je čovek apsolutno i konačno odgovoran, već da li ima kapacitet opšte sposobnosti razumnog razmišljanja dovoljan da odredi verovatne posledice sopstvenih postupaka. Dakle, iako Morz eksplicitno odbacuje mehanističko viđenje čoveka, uloga koju on propisuje nameri nije ni na koji način u vezi sa iskonskom, početnom odgovornošču. Tako, zapravo, opis namera kao pojava zasnovanih na željama i uverenjima nagoveštava stanovište u kome namere predstavljaju planove za koje se smatra, sa razumnom uverljivošću, da će dovesti do realizacije nekog cilja posmatrane osobe. Ukoliko data osoba nema kapacitet da tačno predvidi verovatne rezultate svojih postupaka, ili da shvati da su takvi rezultati protivzakoniti, takva osoba postaje dobar kandidat za izuzimanje od pravne odgovornosti. U Sjedinjenim Državama, mnoge odbrane zasnovane na neuračunljivosti, uključujući opšteprihvaćena M’Nahtenova pravila, predstavljaju ovu vrstu logike. Isti argument može da se primeni na slučajeve u kojima je optužena osoba premlada, tako da nije mogla da razvije potrebne kognitivne sposobnosti (Roper protiv Simonsa).

U ovom svetlu, neurofiziološko razumevanje bihejvioralnih tokova ne samo da nije neprijatelj pojmu pravne neuračunljivosti, već je, zapravo, veoma prijateljski nastrojeno prema njemu. Moguće je zamisliti, na primer, primenu našeg razumevanja neurofizioloških procesa, koje smo prethodno opisali, za ispitivanje stvarne sposobnosti optuženog da predvidi posledice, umesto da se oslanjamo na mere koje su tako indirektne, kao što je holistička psihološka procena koja se dobija na osnovu razgovora sa optuženim.

Još jedna stvar, na kraju. Pretpostavimo da ste pristalica osvetničke pravde zato što verujete da počinilac zločina ima iskonsku, početnu odgovornost za svoje postupke. Ne možete da u takvo stanovište uklopite ideju da je on počinio taj zločin zato što je živeo u ponižavajućem siromaštvu, zato što je zlostavljan kao dete itd. Reči zato što ukazuju da će sagovornik da iznese grupu uzroka koji u dovoljnoj meri objašnjavaju neki efekat. U konceptu iskonske odgovornosti, nema prethodnih uzroka, ili bar ne dovoljno uverljivih prethodnih uzroka: izbor je taj koji je konačni, neprikosnoveni sudija koji odlučuje šta će se uraditi ili se neće uraditi. Pretpostavlja se da vi, kao i počinilac zločina o kome je reč, posedujete takvu iskonsku odgovornost, u tom smuslu da vas spoljni događaji ne dovode, deterministički, do tačno određenog načina razmišljanja. Šta je, onda, vaša odgovornost u ovoj želji da se počiniocu izrekne kazna? Čini se očiglednim da vaša želja za kažnjavanjem potiče iz činjenice da je zločin počinjen. Ali pazite se: dati zločin ne može da bude dovoljan razlog za vašu žeđ za pravdom. Ako bi on to bio, onda bi vaša želja bila psihološki predodređena, a kao retributivista, vi negirate postojanje upravo te vrste determinizma. Zločin može da Vas motiviše do izvesne mere, ali, na kraju krajeva vaš izbor da kaznite ili ne kaznite nema dovoljan uzrok. Za njegov postanak, konačno, odgovorna je vaša sasvim slobodna volja. Ali, ukoliko ovaj izbor nije arbitraran, onda je određen. Retributivisti su uhvaćeni u humeanističku zamku. Oni moraju da odaberu bilo arbitrarnost, bilo uzročno-posledični determinizam kao gospodara ljudskog ponašanja.

Da zamislimo hipotetičku situaciju: aktivan, zdrav 35-godišnjak poveđen je u saobraćajnoj nesreći i paralisan od pršljena C1, te se hrani preko tubusa za hranjenje. On zapada u tešku depresiju i izražava svoju želju da se tubus odstrani te da mu se dozvoli da umre. Prema jednoj proceni stanja ovog pacijenta, ovakva osećanja mogla bi da se smatraju akutnim i razumljivim, možda čak i predvidljivim posledicama povrede. Sa tog stanovišta, želja za samoubistvom kod ovog pacijenta nije pod kontrolom njegove volje, već je posledica psiholoških i neuroloških uzroka koje, bar donekle, razumemo. Sposobnost da situaciju ovako objasnimo, na neki način, oduzima pacijentu neku vrstu metafizičkog vlasništva nad njegovim sopstvenim mislima. To nisu njegova osećanja, već organske posledice spoljnih događaja. Možda nam, stoga, kada pacijent kaže da želi da umre, instinkt govori da to depresija govori iz njega, te ćemo prosuditi da ovaj čovek privremeno nema dovoljne sposobnosti za racionalno razmišljanje, te ćemo mu, na osnovu toga, odbiti zahtev da ga se pusti da umre.

U medicini, i uračunljivost i saglasnost zasnovana na pravilnoj informisanosti oslajaju se na istu vrstu sposobnosti za racionalno razmišljanje na koju se oslanja pravo kada određuje uračunljivost. Jedan standard koji se često koristi je Gilikova uračunljivost: osoba se smatra uračunljivom kada ima dovoljno razumevanja i inteligencije da u potpunosti razume ono što joj se predlaže. Ovaj test se može pimeniti na maloletna lica, odrasle osobe koje pate od mentalnih oboljenja ili povreda mozga, ili na one osobe koje odluke donose u uslovima (npr. ekstremnog stresa) koji ugrožavaju njihove mentalne sposobnosti. Nije slučajnost da su ove grupe ljudi i ovi uslovi isti oni koji se, uopšteno posmatrano, u pravu smatraju posebnim slučajevima. U uslovnom modelu donošenja odluka, koji je prethodno opisan, grupe neurona u dorzolateralnom prefrontalnom korteksu (i na drugim mestima… anatomski detalji ovde nisu od presudnog značaja) identifikovane su kao verovatni kanditati za proračunavanje posledica plana za ponašanje. U ovoj hipotetičkoj situaciji koju razmatramo, DLPFC ovog pacijenta ipak nešto proračunava: nije da pacijent ne može da predvidi baš ništa. Zapravo, on može da predviđa, predvideo je i izabrao je plan za koji mu se čini da će mu doneti najviše. Čini se da je naš problem sa njegovom odlukom, bar delimično, u tome što nam se čini da je njegova odluka tako predvidljiva: on se razotkrio, ne samo kao skup mehanizama, već kao jedinka čija je struktura razočaravajuće providna. Ovo je uvreda za naše intuitivno shvatanje nas samih i količine kompleksnih proračuna koje očekujemo od “normalnog” racionalnog procesa. Ukoliko treba da budemo mehanizmi – nešto što nam je, već samo po sebi, jedva podnošljivo – trebalo bi, makar, da budemo komplikovani mehanizmi. Tek kada bi motivi ovog pacijenta skriveniji, nama bi postalo prihvatljivo da smatramo da je “on pri sebi”. Da li ova vrsta razmišljanja zapravo igra ulogu u kliničkom određivanju uračunljivosti i da li bi trebalo dozvoliti da igra takvu ulogu, pitanje je koje prevazilazi opseg ovog rada. Ovde postoji zanimljiva veza sa jednom sasvim drugačijom vrstom literature, ali dovoljno bogatom da je vredi pomenuti. Polje studija kompleksnosti proučava, između ostalog, uslove u kojima sistemi mogu da spovode svoje proračune. Sistem koji se sastoji od međusobno povezanih elemenata koji ostaju apsolutno statični, bez obzira na to kakve ulazne podatke dobijaju, očigledno neće biti u stanju da vrši proračune, bez obzira na to kako su ovi elementi međusobno spojeni. Nasuprot tome, sistem koji se sastoji od elemenata čija su unutrašnja stanja toliko haotična da ne mogu da održavaju nikakve veze sa prošlošću takođe ne može da sprovede zanimljive proračune. Langton (1990) je na ovakve sisteme primenio opšti jezik statističke mehanike, a konkretno jezik faznih prelaza. Prvi sistem se posmatra kao “zamrznut”, sistem u čvrstom stanju. Ovakvi sistemi savršeni su za čuvanje uspomena, jer su njihova unutrašnja stanja toliko nepromenljiva. Drugi sistem se, metaforički, posmatra kao topao gas. Između ova dva sistema, nalaze se tečnosti: termodinamički dovoljno labave da omoguće širenje promena stanja jednog elementa na druge elemente: protok informacija. U primeru toplog gasa, informacije se prenose toliko lako da se male smetnje, čak i one izazvane šumom, šire velikom brzinom i predstavljaju pretnju za stabilnost elemenata koja je neophodna za dugoročno pamćenje.

Dobra strana ove metafore je da se čini da “zanimljivi” sistemi za proračunavanje stoje u nekoj vrsti faznog prelaza proračuna, u ravnoteži između potrebe za stabilnim pamćenjem, sa jedne strane, i prenosom informacija sa druge strane. Kaufman (1993) iznosi hipotezu da i sam život stoji u stanju takve vrste faznog prelaza te da je evolucija podešena tako da održava tu ravnotežu. Živi organizmi koji su preterano “zamrznuti” u svojim proračunima – npr. oni bez mutacija – ne mogu da evoluiraju, dok oni koji su preterano fluidni ne mogu da održe stabilan identitet ili da čuvaju evolutivna rešenja do kojih dođu. Čini se da je makar moguće da naše intuitivno shvatanje najznačajnijih odlika svesti prati neka od ovih pravila: dovoljno čvrsta da budemo racionalni pokretači koji poštuju zakone, dovoljno fluidna da reagujemo na promenljive stimuluse i prkosimo predvidljivosti. A oni umovi koji preterano vuku na bilo koju od ove dve strane, dobijaju poseban tretman.