U susret fizici uma: zamisli, emocije, svesti i simboli

Rad donosi pregled matematičkih pristupa postavljanju modela uma od 1950ih godina. Teškoće sa kojima se susreću ovi pristupi odnose se na fundamentalnu nepotpunost logike koju je otkrio K. Godel. Jedno od novijih dostignuća u matematici, dinamička logika (DL) prevazišlo je poteškoće iz prošlosti. DL je opisana i konceptualno i u kontekstu neuronauke, psihologije, kognitivne nauke i filozofije. DL daje model za više kognitivne funkcije: koncepte, emocije, instinkte, razumevanje, maštu, intuiciju, svest. DL se dovodi u vezu sa instinktivnim znanjem koje pokreće naše razumevanje sveta i služi kao temelj za više kognitivne funkcije. Estetske emocije i shvatanje lepote u vezi su sa “svakodnevnim” funkcionisanjem mozga. Ovaj članak donosi pregled mehanizama ljudskih sposobnosti za simbolizam, jezik i razum, zajedničku evoluciju uma, svesti i kulture. On dodiruje mnogostruke estetske emocije u muzici, njihovu kognitivnu funkciju, poreklo i evoluciju. Ovaj članak usmerava pažnju na razlučivanje prvih principa i donosi pregled onih aspekata ove teorije koji su potvrđeni u laboratorijskim istraživanjima.


Fizika i um

Fizika je usmerena prema prvenstvenim principima, malom broju fundamentalnih prirodnih zakona koji objašnjavaju značajan deo znanja u nekoj širokoj oblasti. Nedavna otkrića u neuronauci omogućavaju identifikaciju prvenstvenih principa uma-mozga. Ovi fundamentalni zakoni predmet su interesovanja ovog rada.


Logika naspram uma

Dugo se verovalo da je inteligencija ekvivalentna logičkom konceptualnom razumevanju i razumnom razmišljanju. Iako je očigledno da um nije logičan, u toku dva milenijuma od Aristotelovog vremena, mnogi ljudi poistovećivali su snagu inteligencije sa logikom. Osnivači veštačke inteligencije iz 50ih i 60ih godina XX veka verovali su da će, oslanjajući se na pravila logike, brzo razviti računare čija će inteligencija višestruko prevazići ljudski um.

Ova priča počinje sa Aristotelom, izumiteljem logike1. Aristotel, međutim, nije smatrao da um funkcioniše na principima logike: on je izumeo logiku kao superioran mehanizam rasprave, ne kao teoriju uma. Ovo se jasno vidi iz mnogih radova koje je napisao, na primer, u “Aleksandrovoj retorici” Aristotel navodi desetine tema o kojima je Aleksandar morao da govori u javnosti2. Za svaku temu, Aristotel je identifikovao dva suprotna stanovišta (npr. sklopiti mir ili objaviti rat; mučiti ili ponuditi zlato za dobijanje istinite informacije itd). Za svako od suprotnih stanovišta, Aristotel je davao logične argumente za i protiv. Jasno je da je za Aristotela logika bila instrument za izražavanje prethodno već donetih odluka, a ne mehanizam uma. Logika može da obezbedi samo dedukciju iz prvenstvenih principa, ali ne može da ukaže na to šta bi trebalo da budu prvenstveni principi. Kako bi objasnio um, Aristotel je razvio teoriju Oblika, koja će biti razmatrana kasnije. Međutim, tokom vekova koji su usledili, suptilnost načina razmišljanja Aristotela i njegovih sledbenika nije uvek bila pravilno shvatana. Sa procvatom nauke, ideja da je inteligencija ekvivalentna logici dobivala je na značaju. U XIX veku, matematičari su svoju pažnju usmerili na logiku. Džordž Bul je primetio da su temelji Aristotelove teorije logike bili nezadovoljavajući. Ovi temelji uključivali su zakon isključivanja sredine (ili zakon isključivanja treće mogućnosti) prema kome je svaka izjava ili tačna, ili netačna, a sve ostale mogućnosti su isključene3. Međutim, Aristotel je takođe naglašavao da logičke izjave ne bi trebalo da budu formulisane preterano precizno (na primer, merica pšenice ne bi trebalo da se definiše do svakog pojedinačnog zrna), da se jezikom implicira odgovarajući stepen preciznosti i da svako ima um koji će mu omogućiti da odluči šta je to razumna preciznost.

Bul je smatrao da bi trebalo ispraviti kontradiktornost između preciznosti zakona o isključenju sredine i neodređenosti jezika. Tako je rođena nova grana matematike, formalna logika. Istaknuti matemaatičari doprineli su razvoju formalne logike, među njima i Džordž Bul, Gotlib Frege, Georg Kantor, Bertrand Rasel, Dejvid Hilbert i Kurt Godel. Logičari su “odbacili” neodređenost jezika i ustanovili formalnu matematičku logiku na temeljima zakona o isključenju sredine. Hilbert je razvio pristup nazvan formalizam, koji je pokušao da definiše naučne objekte formalno, kroz aksiome i pravila. Hilbert je bio ubeđen da njegova logična teorija opisuje i mehanizme ljudskog uma: “Fundamentalna ideja moje teorije dokaza je upravo da opiše aktivnost našeg razumevanja, da napravi protokol od pravila po kojima se naše razmišljanje, zapravo, odvija.”

Skoro istog trenutka kad je Hilbert formulisao svoj program formalizacije, u njemu se pojavila prva rupa. Rasel je, 1902. godine, otkrio nedoslednost formalne logike, uvodeći skup R na sledeći način: R je skup svih skupova koji nisu članovi samih sebe. Da li je R član od R? Ako nije, onda bi trebalo da pripada skupu R u skladu sa datom definicijom, ali ako bi R bio član od R, onda je to u kontradiktornosti sa definicijom. Tako, kako god gledamo, dolazimo do kontradiktornosti. Ovo pitanje je postalo poznato kao Raselov paradoks. Kolokvijalna formulacija ovog paradoksa postavlja sledeće pitanje: “Brica brije svakog ko ne brije sam sebe. Da li brica brije sam sebe?”. Bilo koji odgovor na ovo pitanje (da ili ne) dovodi do kontradikcije. Ovaj brica, baš kao i Raselov skup, može da bude logično definisan, ali ne može da postoji. U narednih 30 godina, matematičari su pokušavali da razviju matematičku logiku koja će biti sama sebi dosledna i koja neće sadržati paradokse ovog tipa. Ali, 1931. godine, Godel je dokazao da tako nešto nije moguće5, formalna logika je nedosledna i sama sebi kontradiktorna.

Vera u logiku ima duboke psihološke korene koji su u vezi sa funkcionisanjem ljudskog uma. Veliki deo percepcije i spoznaje nije direktno dostupan svesti. Mi nismo svesni da naši neuroni šalju signale; mi smo samo svesni “konačnih ishoda” ovakvih procesa, koje naš um doživljava kao “koncepte” koji se, približno, pokoravaju formalnoj logici. Upravo iz tog razloga laici i istaknuti matematičari veruju u logiku. Čak i nakon Godelovog dokaza, osnivači veštačke inteligencije u 50im i 60im godinama XX veka i dalje su insistirali na tome da je logika dovoljna da objasni funkcionisanje ljudskog uma.

Problemi modelovanja ljudskog uma nakon 50ih godina prošlog veka: kompleksnost i logika.
Jednostavna percepcija predmeta podrazumeva signale “odozdo” od čulnih organa i signale “odozgo” koji potiču od mentalnih predstava (uspomena) predmeta. U toku vizuelne percepcije, ovi signali interaguju u vizuelnom korteksu, um povezuje signale koji pristižu od predmeta sa mentalnim predstavama o tom predmetu. Na taj način nastaje prepoznavanje predmeta: ono aktivira signale u mozgu koji dovode do mentalnih i bihevijoralnih odgovora, što sve zajedno čini razumevanje.

Razvoj matematičkih opisa prvog koraka prepoznavanja u ovom naizgled jednostavnom procesu asocijacija-prepoznavanja-razumevanja naišao je na nepremostive teškoće. Ove teškoće mogu ukratko da se predstave idejom kompleksnosti kombinatorike (KK)6. KK se odnosi na višestruke kombinacije; recimo, ako prepoznavanje određene scene zahteva istovremeno prepoznavanje više predmeta sa kojima bismo mogli da se susretnemo u različitim međusobnim kombinacijama. KK predstavlja ograničenje jer je broj kombinacija ogroman: na primer, uzmimo u obzir 100 predmeta (što nije preveliki broj, jer kad pogledate u nekom pravcu obično vidite više od 100 predmeta). Broj kombinacija 100 predmeta je 100100, što prevazilazi broj svih događaja u kojima su učestvovale elementarne čestice u celokupnoj istoriji kosmosa. Um nikada ne bi mogao da proračuna tako veliki broj kombinacija.

Ispostavilo se da su različiti pojavni oblici KK u veštačkoj inteligenciji, prepoznavanju obrazaca, neuralnim mrežama, neodređenoj logici itd svi u vezi sa formalnom logikom i Godelovom teorijom. Čak i matematički pristupi koji su razvijeni upravo da prevaziđu logiku, kao što su neuralne mreže i neodređena logika, i dalje se oslanjaju na logiku u procesu obuke ili učenja: npr. “ovo je stolica” – je logična izjava.


Dinamička logika (DL)

DL je izmišljena kako bi se prevazišle poteškoće klasične formalne logike i KK7,8. Prema DL, mentalne predstave u pamćenju su neodređene i približno odgovaraju većem broju predmeta i situacija. Stoga ne postoji potreba da se uzima u obzir veći broj kombinacija. U procesu percepcije i spoznaje, mentalne predstave se modifikuju tako da više odgovaraju senzornim informacijama. Što je poklapanje bolje, to se neodređenost smanjuje. Predstave postaju oštrije; one se međusobno nadmeću za dokaze dobijene iz primljenih podataka (signala “odozdo”). Predstave koje se najbolje uklapaju sa podacima pobeđuju u ovom nadmetanju, postaju oštre i dostupne svesti. Ukratko, DL je proces od-mutnog-ka-oštrom i od nesvesnog ka svesnom (ili od manje svesnog ka više svesnom).

Oslanjajući se na poznavanje neuralnih mehanizama percepcije, koji su otkriveni poslednjih decenija, svako može eksperimentalno da potvrdi, u roku od 3 sekunde, da DL proces od-mutnog-ka-oštrom funkcioniše u njegovom/njenom umu i mozgu. Zatvorite oči i zamislite neki predmet ispred sebe. Ova zamisao je nejasna, mutna, i nije tako oštra kao percepcija predmeta sa otvorenim očima. Takođe, nije ni toliko dostupna svesti – sa otvorenim očima teško nam je i da se svesno setimo predstave koju smo zamislili. Sličan eksperiment je sproveden, uz nešto detaljniji pristup, pomoću instrumenata za snimanje moždanih aktivnosti na Univerzitetu Harvard u laboratoriji Moš Bara9. Percepcija predmeta nije trenutna, kao što se čini. Ovaj proces traje prosečno jednu šestinu sekunde. Svesnoj percepciji prethodi aktivacija oblasti u korteksu u kojima se čuvaju uspomene – predstave predmeta. Prvobitne projekcije ovih predstava na vizuelni korteks su neodređene. Ove neodređene predstave i ceo proces, koji traje šestinu sekunde, nisu dostupni svesti.

Primer DL operacija dat je na slici 1. Svi pravi obrasci, bez smetnji, prikazani su na slici A, dok su stvarno dobijeni podaci, sa smetnjama, dati na slici B. Ranije je pronalaženje obrazaca pod smetnjama, kao što je to na slici B, predstavljalo nerešiv problem zbog KK podešavanja modela dostupnim podacima. DL rešava ovaj problem, kao što je prikazano na slikama C do H. Počev od neodređenog modela (predstave) na slici C, on se sliva u oštru sliku H, sličnu pravim obrascima na slici A.

Slika 1. pronalaženje obrazaca za “osmeh” i “mrštenje”, uz smetnje – šum, primer DL operacije: A – pravi obrasci za “osmeh” i “mrštenje” prikazani su bez smetnji; B – stvarna slika koja je dostupna za prepoznavanje (signal je slabiji od šuma, odnos signala i šuma je oko 1/3 do 1/2 u odnosu na nivo šuma); C – početni model mutne globule, gde mutnost odgovara nesigurnosti znanja; D do H pokazuju poboljšane modele, u različitim stadijumima prečišćavanja (ukupno 21 prolazak kroz prečišćavanje). Između stadijuma D i R algoritam pokušava da prilagodi podatke većem broju modela te odlučuje da mu je potreban model od tri globule kako bi “razumeo” sadržaj podataka. Postoji nekoliko tipova modela: jedan uniforman model koji opisuje šum (koji nije prikazan) i promenljivi broj modela sa globulama i modela sa parabloama, gde se broj, mesto i zakrivljenje procenjuju na osnovu podataka. Do, približno, stadijuma G, algoritam “razmišlja” kroz jednostavne modele sa globulama, u stadijumu G i posle algoritam odlučuje da su mu potrebni kompleksniji parabolični modeli da opiše ove podatke. Prečišćvavanje je završeno u H, kada sličnost prestaje da raste. Ovaj primer opisan je detaljnije u 10.


Instinkt znanja

DL je matematički ekvivalentna maksimalnom uvećavanju sličnosti između mentalnih predstava i senzornih podataka o svetu. Ova sličnost je mera znanja (o svetu). DL proces, stoga, povećava znanje. Percepcija i sam opstanak nekog organizma zahtevaju stalno izvršavanje ovog procesa. Ovo je urođeni mehanizam i ne zavisi od naše volje. Drugim rečima, reč je o instinktu, koji je nazvan “instinkt znanja” (IZ). Kao što ćemo dalje razmotriti, IZ je temelj svih naših viših mentalnih sposobnosti.

Reč “emocija” se koristi da označi mnoge različite procese unutar našeg uma. Ovde ćemo ratmotriti samo jedan mehanizam emocija, opisan instinktivno-emotivnom teorijom Stivena Frosberga i Danijela Levina11; emocije su nervni signali koji prenose, do oblasti mozga zaduženih za donošenje odluka, informacije o predmetima i događajima koji bi mogli da zadovolje naše potrebe. Na primer, ukoliko nečiji instinkt za hranom nije zadovoljen, ta osoba će osećati glad. Ovde ćemo usmeriti našu pažnju na IZ i srodne emocije, Ove emocije, koje se odnose na znanje, nazivaju se estetske emocije. One ne moraju da budu u vezi sa umetnošću; one se prvenstveno odnose na svaki proces percepcije i spoznaje. Subjektivno, mi ih doživljavamo kao harmoniju ili disharmoniju između sadržaja naših mentalnih predstava i sveta koji nas okružuje. Kada predmeti oko nas ispunjavaju naša očekivanja, emocije harmonije koje potiču od pravilne percepcije tih objekata ostaju ispod praga svesti. Shodno tome, ako naš želudac radi svoj posao, nismo ga svesni. Međutim, čim želudac prestane da ispunjava svoje zadatak, mi odmah postajemo svesni odgovarajućih emocija. Isto se dešava i sa IZ, čim on nije zadovoljen na svom najosnovnijem nivou, kada se predmeti oko nas ne ponašaju onako kako mi očekujemo, to odmah doživljavamo kao disharmoniju, čak i kao strah. Ovo je standardni sadržaj horor filmova: kada se svakodnevni objekti ponašaju suprotno našim očekivanjima, to može da nas prestravi.

Estetske emocije, pozitivne i negativne, mogle bi da budu svesne na višim nivoima hijerarhije unutar našeg uma. Kada rešimo problem koji nas je dugo mučio, IZ je zadovoljen na višem nivou, te ta estetska emocija može i da se doživi u svesti. Predstave o apstraktnim idejama, na višim nivoima našeg uma, ujedinjuju znanje većeg broja nižih nivoa; one su važnije, te razumevanje ovakvih predstava dovodi do snažnijeg zadovoljenja IZ i do jačih estetskih emocija. Predstave na samom vrhu hijerarhije pokušavaju da objedine svo naše znanje. Ovo objedinjeno razumevanje doživljava se kao svrha i smisao našeg postojanja. Može li se ono stvarno i dostići? Postoji li smisao i svrha ljudskog života? Ranije smo pomenuli da su predstave čak i jednostavnih, svakodnevnih predmeta neodređene. Predstave viših, apstraktnijih objekata izgrađene su na nekoliko slojeva neodređenosti. Što je mesto u hijerarhiji više, to su predstave neodređenije i manje dostupne svesti. Njihov koceptualni i emotivni sadržaj nije dobro razlučen. Predstave na samom vrhu hijerarhije našeg uma su neodređene. Smisao i svrha života nikada ne mogu da budu tako jasni i tako svesno doživljeni kao predmeti koji su nam pred očima. Život nikada ne daje tako direktne dokaze da naši životi imaju smisao i svrhu. Ipak, ubeđenost da je naš život smislen i da ima svoju svrhu toliko je važna za koncentrisanje volje, za opstanak, za postizanje viših ciljeva da se bilo koji događaj koji nas uveri da oni postoje doživljava kao veoma moćna emocija. Prema DL, kao i prema kantovskoj estetici, ova emocija, koja zadovoljava IZ na samom vrhu hijerarhije čovekovog uma, je emocija lepote12, 13, 14.


Kultura simbolike

Terens Dikon je napisao “Simbol je najčešće pogrešno upotrebljena reč u našoj kulturi”15. Koristimo ovu reč za trivijalne slučajeve, kada govorimo o saobraćajnim znacima ili slovima azbuke, kao i za najdublje slučajeve religijskih simbola koji milenijumima pokreću cele kulture. Kako bismo razumeli izvor ove konfuzije, moramo da analiziramo mehanizme spoznaje i jezik u njihovoj međusobnoj interakciji.

Interakcija jezika i spoznaje u našim mozgovima – umovima postiže se neuronskim vezama između kognitivnih i jezičkih predstava. Dok kognitivne predstave sadrže modele objekata i događaja u svetu oko nas, jezičke predstave sadrže modele zvukova, reči, fraza i gramatike određenog jezika16. Jezik se uči iz jezika okoline, gde postoji “spreman za upotrebu”: upravo stoga jezik može da se nauči, bez mnogo životnog iskustva, do pete godine života. Učenje kognitivnih predstava zahteva životno iskustvo. Iskustvo nije dovoljno, jer postoji mnogo događaja koji su potpuno beznačajni. Na primer, određena šara na plafonu simfonijske dvorane nije od ključnog značaja za razumevanje muzike. Mi lako odbacujemo ove nebitne detalje, ali, kako naučimo to da radimo? To je zbog interakcije između jezičkog i kognitivnog, usled koje, kad god dete čuje neku reč, njegov (ili njen) IZ ga (je) natera da definiše sadržaj odgovarajuće kognitivne predstave. Ovakva kognitivna spoznaja ukorenjena je i u iskustvu, i u jeziku. Stoga je kognitivna spoznaja čoveka moguća isključivo zbog jezika. Dvojni model koji omogućava ovu interakciju sastoji se u urođenim neuronskim vezama između jezičkih i kognitivnih predstava. Kada se beba rodi, ne postoji konkretna reč ili zvuk koji označava “stolicu” kao što ne postoji ni slika stolice u bebinom umu, ali neuronske veze između ovih budućih predstava su urođene. Postepeno, predstave se prilagođavaju jeziku u okruženju i iskustvu. Zauzimajući više mesto u hijerarhiji našeg uma, sadržaj apstraktnih kognitivih predstava može da ostane neodređen i nedostupan svesti tokom celog života, dok pomoću jezika ljudi mogu da razgovaraju o kulturnim sadržajima na jasan, svestan način, slika 2. Ovo postaje jasno kada se posmatraju deca, jer deca često razgovaraju bez potpunog razumevanja; međutim, ovo je tačno i za odrasle. Ponekad odrasli ljudi razgovaraju bez potpunog razumevanja. Dvojni model, kombinovan sa DL procesom, povezivanje svesnog i nesvesnog, su psihološki procesi i simboli. DL i dvojni model koji omogućavaju ove procese su fundamentalni, prvi principi ljudskog jezika i spoznaje.



Slika 2. Dvojna hijerarhija jezika i spoznaje. Jezik ima svoje korene u jeziku okruženja. Percepcija ima svoje korene u senzorno-motornom iskustvu. Viši nivoi spoznaje imaju korene u percepciji i jeziku.


Muzika

Prema Darvinu17, muzika se “mora svrstati među najtajanstvenije (sposobnosti) kojima smo (mi, ljudi) obdareni”. Aristotel je uvrstio moć muzike među nerešene probleme1. Koncenzus među savremenim naučnicima jezgrovito je opisao Masataka18, “muzika je univerzalna pojava ljudske kulture, koja ne služi ni jednoj očiglednoj adaptivnoj svrsi, zbog čega je njena evolucija zagonetka za evolutivne biologe”.
Moguće objašnjenje za ovu misteriju navedeno je u 19. Ne postoji dvojni model kod uma životinja; njihova vokalizacija i spoznaja su ujedinjene, kao i njihova konceptualna, emotivna i bihevijoralna mentalna stanja. Kada majmun ugleda leoparda koji mu se približava, on konceptualno razume da je to opasna situacija, emotivno se plaši i ponaša se na odgovarajući način, skačući na drvo; istovremeno, on oglašava uzbunu “tigar” na majmunskom jeziku kako bi i ostatak čopora skočio na drvo. Majmun doživljava ujedinjeno konceptualno – emocionalno – bihejvioralno – vokalizujuće mentalno stanje. Čovek može da izgovori “tigar” a da se pritom ne plaši stvarnog, realnog tigra; ni jedna životinja ne može da učini tako nešto voljno i svesno. Kada su se preci čovečanstva razdvajali od životinjskog carstva evolucijom jezika, ljudski mozak je prespojen, tako da su se emocije i vokalizacije razdvojile, a razdvojili su se i konceptualno razumevanje i ponašanje. Ovo je bilo neophodno, kako bi se omogućili namerni, smisleni razgovori.

Preci ljudi platili su visoku cenu za ovu slobodu, njihova psiha je izgubila automatsko, urođeno jedinstvo i rascepala se. Međutim, živeti sa rascepanom psihom nije moguće; jedinstvo psihe neophodno je za usmeravanje volje, za opstanak. Dvojna hijerarhija predstavljena na slici 2 morala je da bude ujedinjena. Za to je bila potrebna specifična motivacija ili emocija usmerena ka ujedinjenju. Dakle, dok je jedan deo našeg životinjskog glasa gubio na svojoj emocionalnosti, a sticao semantiku i tako postao jezik, drugi deo životinjskog glasa uvećavao je svoju emocionalnost na uštrb semantike, pretvarajući se u muziku. Stoga je kognitivna funkcija muzike da održi jedinstvo psihe, zajedno sa sticanjem raznolikog znanja. Jezik je dao neizrecivu evolutivnu prednost onima među našim precima koji su mogli da održe jedinstvo psihe uz istovremeno diferenciranje znanja. To nije lako, jer su bilo koje dve porcije znanja međusobno kontradiktorne, do određene mere; čak i trivijalno kontradiktorne, kao što je “da li više volite čaj ili kafu?”. Kontradikcije u znanju označavaju se kao kognitivne disonance, a njihovo razrešenje zahteva raznoliku grupu emocija. Broj kombinacija pojedinačnih porcija znanja je ogroman, kao što je, slično tome, ogroman i broj muzičkih emocija. Razrešenje kontradiktornosti u znanju nije bilo lako, u vreme kada se savremena svest pomaljala pre 2500 godina u staroj Grčkoj. Psiha je bila diferencirana, a za njeno ujedinjenje korišćeni su ditirambi. Ista je mentalna funkcija muzike danas, uključujući i pop pesme i rep. Stilom i izvedbom rep je sličan starogrčkom ditirambu. I u ditirambu i u repu – savršeno uobičajene misli izvikuju se na ivici ludila. Kao i u staroj Grčkoj, pre 2500 godina, tako i danas u kompleksnoj kulturi sa mnogo oblika ljudi, posebno mladi, gube kompas. Reči više ne prizivaju emotivne reakcije, njihov iskonski emotivni smisao izgubljen je za nas. Uzvikujući reči uz primitivnu melodiju i ritam, čovek ograničava svoj svesni svet, ali vraća vezu između svesnog i nesvesnog. Unutrašnji svet ponovo nalazi celovitost, spajajući se opet sa delom kulture koja ga okružuje. Muzika Baha, Betovena i Šopena igra istu tu kognitivnu ulogu usmerenu ka pomirenju dubokih disonancija naših duša. Muzika je neophodna za nastavak evolucije kompleksnih kultura.

Leonid I. Perlovski,
Univerzitet Harvard i Vazduhoplovna istraživačka laboratorija.
Prevod: Marija Majkić, Agencija za prevodilačke usluge MMM.

• 
  
  

fizika i um...siroke teme,koje uvek zanimaju ljude za novim istrazivanjima...i kada se spoje, rezultati su definicija...uma i prirode...